Zeleni izazovi lokalnog samoorganizovanja, piše: ‘Baštenska’ incijativa

Zeleni izazovi lokalnog samoorganizovanja

Zaprljani u baštama

Dok se fasade u sporom ritmu ljušte, a ulice postaju sve više tesne, zelene površine grada, jedna po jedna, pretvaraju se u parking mesta, i u nove stambene zone. U doba kad se računa na svaki komad prostora, svaki ugao, svaki kvadrat, postojeće zelene parcele su atraktivna tema za različite urbanističke intervencije. Parkovi još uvek opstaju kao `pluća grada`, travnjaci kao odbrana od nadirućeg betona. Slobodne zelene površine, ponegde zauzimaju još i gradske bašte, kao nasleđe, ili ostatak, ali i kao nova praks.

Baštovanstvo i uzgoj hrane u gradovima su za neke potreba, za neke i razonoda. Za baštovanstvo važi da je najrasprostranjeniji `hobi` na svetu. Ali da to ne mora biti samo hobi, o tome se sve više govori. Zainteresovanost za zdravu ishranu, kao i popunjavanje kućnog budžeta su nedvosmisleni motivi mnogih gradskih baštovana. Prema nezvaničnim podacima, više od tri milona Evropljana deo svog slobodnog vremena provodi u zajedničkim baštama. Baštenske parcele (eng. allotments), u mnogim evropskim zemljama, u Engleskoj, Nemačkoj, u Skandinaviji, postoje u kontinuitetu i duže od jednog veka. U Rusiji takođe imaju tradiciju, gde ih zovu dače, a u Turskoj su to bostani. Ove bašte su nesumljivo i dobra ekološka praksa, a kad se svakodnevica `ubrzava`, one su dragocene zelene niše pojedinaca.

Ipak, nove baštenske zajednice, sa malo dinamičnijim načelima i principima, pojavljuju se u svetu u poslednjih nekoliko decenija. One postaju jedan novi oblik udruživanja ljudi u gradovima, sa jasnim ekološkim agendama, promovišući alternativne oblike urbanog suživota. Baštovansto je i priča o zajednicama, u kojima su na delu solidarnost i ispomoć. Za opstanak baštenske zajednice neophodno je negovati međuljudske odnose, isto koliko je potrebno i zalivati biljke. Tu i nema mnogo razlike u odnosu na druge skupove istomišljenika, koji se okupljaju oko nekog zajedničkog motiva, a u baštovanstvu se oni i dvostruko prepliću. Kad zalijemo komšijske paprike, zalili smo i komšijski odnos.

Baštenska radionica, Novi Sad

Uprkos društvenoj tromosti i poziciji na margini, savremeno urbano baštovanstvo zauzima svoje mesto i u debati o proizvodnji hrane. Nekadašnji lagodni i opušteni baštovani polako prilagođavaju manire izazovima modernog grada. Tamo gde su rasle hortenzije, sve češće se uzgaja paradajz. Unutrašnja dinamika novih baštenskih zajednica, različita je u odnosu na tradicije. Koncept nije nov, ali teme su se umnožile.

Pojedinac je izgubio neposredan dodir sa uzgojem hrane. Cela jedna dimenzija odnosa čoveka i njegovog prirodnog okruženja izostaje iz njegove svakodnevice. Savremeni stanovnik grada hranu kupuje u prodavnici, na pijaci, u supermarketu, restoranu. Ishrana stanovništva zavisi od platežne moći. Hrana je na policama, upakovana i spremna. Hrana je postala roba, a izbor kupovina.

U gradskim područjima se, skoro pa uopšte, ne proizvodi se hrana. Ona se uzgaja, u najboljem slučaju, u blizini gradova. Ali neretko, hrana koju konzumiramo, uzgaja se van granica države, ili na dugim kontinentima. Kalorijska vrednost prirodnih resursa potrošenih da se uzgoji hrana i transportuje do trpeze, u nekim slučajevima je umnožena nebrojeno puta u odnosu na kalorijsku vrednost te iste hrane. Otvara se pitanje ekološkog otiska, onoga što je na tanjiru. Sažeto, ekološki otisak je količina prirodnih resursa planete, koje pojedinac troši u toku godine, a koji se ne mogu obnoviti u tom tempu. Savremeni način života je škodljiv i neodrživ naspram celokupnog ekosistema planete Zemlje. Po računu ekološkog otiska od ove godine, u prvoj polovini avgusta čovečanstvo je potrošilo sve obnovljive resurse. Ostatak godine živimo na kredit.

Pretpostavlja se još i da je naš izbor ono što čini naš ekološki otisak, tako da može da se kaže da je odgovornost na nama. Možemo izabrati i lokalno i organsko, koje je u opštem metežu na tržištu, često i skuplje od uvoznog i industrijsko uzgojenog. Izbor se nekada nameće sam, a nekada izbora ni nema.

Kako se povećavaju parcele na kojima se uzgaja hrana u okviru zajednica, povećava se i lokalna samoodrživost. Odatle nadalje, može se promišljati i o prehrambenoj sigurnosti i autonomiji. U današnjoj Havani, oko dve trećine hrane koja se potroši, uzgaja se u samom gradu. Kada je početkom devedesetih godina prošlog veka nastupila naftna kriza, poljoprivreda, koju je u većini pokretala nafta, stala je. Ljudi su počeli da uzgajaju hranu između stambenih blokova, na zelenim površinama, na obodima grada, u tzv. `organoponikosima`. Bez nafte, bez pesticida i herbicida, koji su se do tada uvozili, u gradskim baštama u Havani uzgoji se dovoljno hrane, da zadovolji dobar deo potreba stanovništva. Vredi pomenuti i Marinaledu, selo u Španiji u kojem nema nezaposlenih, niti beskućnika, svi imaju približno jednake plate, i nema policije. Inspirisno idejama društvene pravde i jednakosti, ovo mesto u Andaluziji, od polovine sedamdesetih godina dvadesetog veka, živi u praksi solidarnosti i uzajamnosti. Lokalni uzgoj hrane i ovde je jedna od osnova funkcionisanja.

Organoponikos, Havana

Treba posebno naglasiti fenomen permakulturnog pokreta, koji umnogome doprinosi pojavi sve većeg broja baštenskih zajednica. Permakultura je sistem ekološkog dizajna koji spaja tradicionalne metode sa modernim inovacijama i tehnikama. Pri tome važe i određeni principi: briga za ljude, društvo i životnu sredinu, kao i pravilna raspodela resursa i dobara. Permakulturni dizajn kao primenjena ekologija, zauzima mesto i u urbanim sredinama. Uzor dizajna je snaga bioraznolikosti, pa se tako oponaša i kreira jedna nova divljina, unutar gradskih prostora. Bašte rastu na krovovima, uza zid, vertikalno, gljive rastu u džakovima, na talogu od kafe, pojavljuju se urbani pčelinjaci, vočnjaci, jestivi parkovi. Za permakulturu važi slučaj, da se brže razvija u stabilnijim sistemima, gde ljudi imaju više mogućnosti da se posvete istraživanju praksi samoodrživosti, ali da najbolje rezultate pokazuje u kriznim momentima i u situacijama gde su primarni resursi, ili nedostupni, ili u velikoj oskudici.

Traže se i pronalaze mikro rešenja i inovacije koje odgovaraju upravo na probleme održivosti urbanog načina života. Od recikliranja, kompostiranja i sakupljanja kišnice do maksimalnog iskorištenja prostora, energetski efikasnih sistema i polikulturnih gredica, u kojima biljke u simbiozi, same `paze` jedne na druge. Prvenstveno praktična, permakultura ima i edukativni značaj, gde se na primerima mogu demonstrirati međuzavisnosti globalnog eko sistema. Postoji mreža permakulturnog pokreta za Jugoistočnu Evropu, kao i udruženje u Srbiji.

Samonavodnjavajuća saksija, permakulturno mikro rešenje

Ipak, ne treba staviti znak jednakosti između urbane permakulture i baštenskih zajednica, ali svakako, jedno dopunjuje drugo. Gradske bašte su i mesta za odmor i rekreaciju, poligoni za `zelene terapije`, prostori za edukaciju, za razvijanje svesti o ekološkim aspektima života u gradu. Bašte pospešuju biodiverzitet grada, promovišu ekološku poljoprivredu i očuvanje starih sorti i semena. U novije vreme, nastaju i raznolike društvene, zajedničke, institucionalne, komercijalne gradske bašte, već prema svrsi i nameni, kao i načinu organizvanja. Negde su bašte eksperiment i demostracija, negde suvisla ekonomska aktivnost, a negde su forma protesta i `gerila` baštovanstvo.

U Berlinu su urbane bašte koje se nalaze u krugu napušenog aerodroma Tempelhof, doprinele tome da se taj prostor od čak 300 hektara sačuva i prepozna kao javna zelena površina. Baštovani su zajedno sa drugim zainteresovanim građanima, utvrdili novi identitet aerodroma kao javnog dobra, i u okviru inicijative odbranili taj prostor od namera zainteresovanih investitora.

Veliki društveni potencijal imaju one bašte koje su nastale oko lokalnih zajednica, koje su okupljene oko afirmacije određenih društvenih vrednosti. To omogućava ovim zajednicama da iz perspektive baštovanstva reflektuju i druge probleme urbaniteta. Osim o baštovanstvu, tu se još može govoriti i o `degradiranom` životnom prostoru, o javnim površinama, o zajedničkom dobru, o aktivnijem uključivanju građana u različite sfere društvene stvarnosti. U doba interneta, ovakve građanske inicijative se relativno brzo osnivaju, ali zajednički rad i nastup, podrazumeva malo više. I bašte zahtevaju nešto strpljenja, i održavanja.

Dok lokalne inicijative koje okupljaju urbane baštovane, proširuju svoju agendu delovanja propitujući različite aktuelnosti, one istovremeno doprinose osnaživanju zajednice. Pre desetak godina, gradić na jugu Irske Kinsejl, bio je deo permakulturnog projekta. Principi ekološke samoodrživosti, našli su primenu i u celini urbane sredine. Građani Kinsejla počeli su uzgajati hranu za sopstvene potrebe, ali su i razvijali i druge aspekte efikasnosti urbane zajednice. Jedan od zadatih ciljeva bio je umanjenje ekološkog otiska, i 2015. su proslavili prvu deceniju od kako su postali `eko grad`. U Totnesu u Engleskoj, 2008. prvi put se pojavljuje i termin tranzicijski grad, gde tranzicijski označava promenu, tranziciju, ka postkarbonskom društvu, tačnije, ka smanjenju zavisnosti od upotrebe fosilnih goriva u što većoj mogućoj meri. Zajednice iznalaze mikro rešenja, a elementi urbaniteta, saobraćaj, stambena gradnja, grejanje, proizvodnja energije, reciklaža i drugi, prilagođavaju se zelenijim rešenjima. Tu možemo naslutiti potencijale ovakvog koncepta, koji je brzo zaživeo u još lokalnih sredina, u Velikoj Britaniji, Irskoj, SAD-u, Australiji, Italiji, Čileu, i do sada u još pedesetak zemalja.

Unutar lokalne ekonomije se nastoji skratiti put od proizvođača do korisnika, tako što se u većoj meri troši hrana koja je uzgojena u bližoj okolini. Preskače se veći broj posrednika, i zaobilazi se daleki transport. Osnivaju se kooperative, zadruge, nastoji se održati lokalna preduzeća i trgovine, naspram velikih lanaca biznisa i supermarketa. Ideja je da veći deo novca koji se potroši ostane unutar zajednice, što bi ojačalo ekonomiju u lokalu. Sve to omogućava da se razviju i sistemi međusobne razmene rada i dobara, trampa, komšijska ispomoć.

Pojavljuju se i lokalne monete. One se koriste uporedo sa zvaničnim novcem, evrom, funtom, ali kao ekskluzivne za manju zajednicu, ostaju unutar nje. Za brikstonsku funtu, na primer, možete da pazarite u Brikstonu, na pijaci, u pekari, maloj prodavnici, ali ne negde drugde. Dok građani koriste lokalni novac, oni su i svesni da on ne ide nikuda van, da se ne gubi u finansijskim tokovima, već da se korišćenjem ovog novca jačaju lokalne ekonomije i veze unutar zajednice. U Bristolu se za tamošnju bristolsku funtu mogu platiti i komunalije, porez, što govori o tome koliko je ova alternativa prihvaćena.

Dejvid Bouvi (David Bowie) na brikstonskoj funti

Termini tranzicija, tranzicijski, nas možda podsećaju na pustošenje državne imovine i divlju privatizaciju, koja se dogodila u Srbiji i na Balkanu, i sa te strane mogu imati negativni prizvuk. Ipak, koncepti tranzicijskih inicijativa i grupa jesu promene ka ekološki osvešćenim zajednicama.

Ni insistiranje na lokalnom, nije deo planskog ograđivanja, niti rasparčavanja. Ono nastaje iz potrebe da se uradi šta se može, najpre u neposrednoj okolini, da bi se potom razmišljalo dalje. Akcenat je i na tome da je korišćenje lokalnih resursa društveno odgovornije i efikasnije u odnosu na velike globlizacijske mehanizme, monopola i profita. Ove lokalne zajednice postoje unutar tih i takvih globalnih sistema. To ne znači nužno da su kompatibilni. Njihovo sučeljavanje je, na neki način samo suspendovano.

U društvima potresenim krizom, grupe i inicijative nisu samo uzori efikasnosti, već mogu biti i uslov opstanka lokalne ekonomije. U Grčkoj u gradu Volosu nastao je TEM, lokalna valuta, kao ekvivalent evra, kojeg je bilo sve manje u opticaju. Građani Volosa su razvili svoju valutu i ekonomske aktivnosti tako obračunavali. Ribari, pekari, moleri, baštovani nisu čekali razrešenja napetih uslovljavanja i pregovora grčke vlade sa svetskim finansijskim intitucijama, već su nastavili da ribare, moluju, peku hleb i trguju, koristeći TEM.

Lokalne inicijative i interesi zajednica u kojima se ljudi najčešće i lično poznaju, postale su suštine samoorganizovanja i samoodrživosti. Ljudi su se praktično ugledali u komšiluku. Tu se otvara područje za propitivanje ekološke, kao i ekonomske samoodrživosti. Ovakve zajednice sve češće nude alternative, u nadmetanjima javnog i privatnog interesa, kad se različito tumače upravo i urbanističke namene, kao i potrebe građana. Da li je svrsishodnije izgraditi parking, ili baštu? Šta je preče? Ako uvažimo stepen `ekološke dobiti`, koji ovi zeleni prostori donose, prevaga argumentacije, u nekim slučajevima, sasvim sigurno mogla bi ići na stranu zelenog građanskog aktivizma.

R-urban projekat u predgrađu Pariza Kolombu, započet je 2008. oko postojećih urbanih bašti. Danas, pored bašti, tu se nalaze i mikro farma, reciklažna stanica, zajednički prostori za rad, kafe, prodavnica hrane, škola kompostiranja. Pored svega ostvarenog, zbunjuje najava lokalnih vlasti da će se na tom prostoru izgraditi parking.

Borba za opstanak prati i stare istanbulske gradske bašte, bostane. Bašte sa osnovnom funkcijom socijalnog privređivanja, u neoliberalnoj atmosferi, bivaju `preuređene`, u parking, šoping centar, ali i u atraktivne i izdizajnirane zelene površine, namenjene imućnijem sloju. Da sve ne bude tako jednostavno, toliko poželjno i preko potrebno ozelenjivanje kvartova, takođe može da prati i povećanje cena neketnina. Nove gradske oaze postaju privilegija onih koji to mogu da priušte. Zapažen je novi oblik urbanog ekskluziviteta, eko-džentrifikacija. Ipak, reklo bi se da su manje interesantne bašte, naspram modernih parkova, ali sve to ukazuje na jedan mogući sled događaja. Zeleni argumenti mogu se koristiti i za plasman interesa kapitala, kao i za veću udobnost novih elitnih kvartova, a `zdravije prirodno okruženje` nekad ide uporedo sa platežnom moći.

Tranzicijski pokreti, kao i slične inicijative pokazuju da postoje efikasniji sistemi funkcionisanja urbanih sredina. Razvijaju se alternativna rešenja, koja nisu samo reakcija na postojeće nesklade i rasipnost. Suma ovih inicijativa, prepoznavanje i međusobna podrška inspirišu pojavu novih, dajući ogledne i pozitivne primere. Pristup je `odozdo`, od lokalne zajednice, od zajedničke gradske bašte ka širem društvenom planu. Danas ovakvih grupa u akciji ima u više od hiljadu gradova, širom sveta.

Takođe, u Novom Sadu se, tokom ove godine, više građanskih inicijativa zalagalo za svoje interese u okviru urbanističkih intervencija. Grupa `Sačuvajmo park kod muzeja`, nedavno je održala niz aktivnosti kako bi sprečila izgradnju parkinga na zelenoj površini, kod Muzeja Vojvodine. `Dino park`, park edukativno-zabavno-komercijalnog karaktera, bio je u planu da se gradi u delu Železničkog parka. Građani iz mesne zajednice `Omladinski pokret` su se usprotivili tome. Promenjena je lokacija za tu namenu.

U Šapcu je nedavno, udruženje `Svetlost` dobilo na korišćenje gradsku parcelu, za zajedničku baštu. U Beogradu je grupa entuzijasta okupljenih oko projekta `Baštalište` napravila gradsku baštensku zajednicu. U Podgorici je to `Bašta Ekologika-Mareza`, u Rijeci `Zona 00`, `Čudesni vrtovi` su u Varaždinu. U Zagrebu deluje inicijativa `Parkticipacija`, zajedničke bašte rastu u Mariboru, Ljubljani, i drugde u okruženju.

Na obodima nekih kvartova u Novom Sadu odavno postoje bašte. Nekolicina ih još uvek opstaje. Ako i pretpostvimo da se uzajamno pomažu, novosadski baštovani, rasuti, svako u svojoj leji, ne doživljavaju prednosti udruživanja, zajedništva, koje zajednice, drugde, uspevaju na dobar način da iskoriste. Možda i tu postoji prostor za saradnju. Kad već ima, ili kad fali.

****

`Baštenska` je inicijativa u Novom Sadu, koja istražuje aspekte uzgoja hrane u gradskoj sredini. Oformljena je počekom 2015. u nameri da se napravi zajednička gradska bašta, ali je u prvoj sezoni svoje delovanje proširila praveći reciklirane bašte, održavajući radionice i predavanja o načinima proizvodnje hrane u urbanom okruženju. Smanjenje ekološkog otiska kroz propitivanje ishrane kao komoditeta, takođe je tema inicijative, a promocija sezonske, lokalne i jednostavne kuhinje, biće jedna od aktivnosti Baštenske.

Grupa je relativno brzo proširila svoje delovanje i privukla broj pojedinaca, a takođe i organizacija, jer se jednostvno obraća svima zainteresovanima kao baštovanima, budućim i sadašnjim. Inicijativa je u mnogome svesna socioekonomskog konteksta grada Novog Sada, kao i problema i složenosti koje prate pokušaj da se ustanovi zajednička bašta. Dobro samoorganizovanje, motivacija za učešćem, kao i pogodna parcela su neke od stvari koje bi omogućili Baštenskoj da u novu sezonu uđe i baštovanski.