Volja građana kao politički subjekt?

Kada ste poslednji put čuli da se u vašoj mesnoj zajednici organizuje zbor građana?

Učešće u donošenju odluka od lokalnog značaja je politička stvar, jer građani direktnim odlučivanjem i upravljanjem na lokalnom nivou zapravo predstavljaju prvi talas kontrole vlasti i ostvaruju mogućnost za promene od životnog značaja, a da, pri tom, ne moraju da čekaju sledeće izbore.

Ni nova vlast ne garantuje promene ako imamo pasivne građane koji reprodukuju pasivnu i neodgovornu vlast na svim nivoima, a svoju građansku dužnost praktikuju samo na izborima. Ovo odricanje od građanske akcije odvija se doborovoljno, jer iako građani imaju neotuđivo pravo na lokalnu samoupravu, oni je ne sprovode, već vlastito pravo i obavezu u celosti prenose na predstavnike vlasti. Ovo je opšta tendencija u Srbiji – svi oblici građanske participacije su zapostavljeni, pa danas građani ne znaju koji su sve oblici participacije mogući.

Pitanje je, kada se budi volja građana da budu politčki subjekti, a ne samo pasivni birači? Koji su to problemi dovoljno značajni da građani pokrenu akcije koje su im, još uz to, zagarantovane zakonom?

Ovaj tekst je inspirisan sazivom zbora na području mesne zajednice „Liman“ povodom postavljanja baznih stanica mobilne telefonije i opasnosti od njihovog zračenja. Autor ovog teksta je bio uzbuđen činjenicom da prvi put u životu svedoči o raspisanom zboru, jer, kada ste poslednji put čuli da se u vašoj mesnoj zajednici organizuje zbor građana? Zbor je sazvan na inicijativu 174 zabrinutih građana koji su hteli da ukažu na sve prisutniju pojavu antena mobilnih telefonija na krovovima naših zgrada. Na zboru koji se održao 24. aprila u OŠ „Jovan Popović“ donet je i prihvaćen predlog o zabrani postavljanja novih baznih stanica mobilne telefonije kao i predlog o uklanjanju starih. Iako zborovi građana nemaju obavezujuću snagu u smislu odluke, oni su bitni jer izražavaju mišljenja i stavove građana koji su javnom raspravom došli do zaključaka od opšteg interesa i na koje bi opštinska vlast morala da odgovori. Ovaj zbor jasno stoji naspram prakse netransparentnih odlučivanja skupština stanara, zahvaljujući čemu je i omogućeno postavljanje antena i na taj način ugrožena bezbednost stanara. I sve pod izgovorom neophodnosti sklapanja ugovora sa kompanijama kojima skupštine stanara obezbeđuju sredstva za održavanje zgrada. Pitanje je zapravo, čije se održavanje obezbeđuje na ovaj način, jer velika verovatnoća je da će stanari zgrade vremenom morati da izdvajaju za lečenje od posledica zračenja. Takođe, usvojeni predlog stoji nasuprot odlukama o dozvoli za postavljane antena izdate od strane Gradske uprave za zaštitu životne sredine, RATEL-a i Elektrovojvodine, čime je zbor građana doveo u pitanje odluke nadležnih službi i preduzeća i tako otvorio front za širu društvenu kritiku i građansko delovanje.

Budući da mesna zajednica „Liman“ u Novom Sadu nije usamljena u ovom problemu, postavlja se pitanje šta su sledeći koraci? Peticija ili referendum? To zavisi samo od nas.

Zluradi će reći da je neposredna demokratija spora i skupa, i da ne treba svi da odlučuju. Ali, da li je to pravi razlog za marginalizaciju građana u direktnom procesu donošenja političkih odluka ili se na taj način štite interesi uskog kruga političke elite? Ne postoji problem koji nije problem svih nas, budući da svi delimo odgovornost za bolji život, a odgovornost se može razviti samo kroz aktivnu participaciju. Kako razviti veštinu „građanstva“ ako je ne praktikujemo i ne stvaramo uslove za njeno slobodno ispoljavanje?

O. L.

Tekst je objavljen u drugom broju biltena „Stanar“