U društvu arhitekata – INTERVJU U DaNS-u

Pitali smo se šta javnost može da učini za projekat „Lokalna samouprava i urbane politike“, a onda i kakva bi uloga bila stručne javnosti. Naši problemi su urbanistički i arhitektonski koliko i socijalni i organizacioni. Zato smo organizovali razgovor na temu društva arhitekata, a u društvu arhitekata i članova Društva arhitekata Novog Sada (DaNS). Otvorio je nove perspektive. Saradnja sa članovima društva i propitivanje organizacionih problema udruženja – kako naših, tako i njihovog – pokazaće da se bez saradnje i zajedničkog delovanja ne mogu problemi ni otvoriti, a kamoli rešavati. Otvaranje problema i njihova detekcija, onda i rešenje, najčešće predstavljaju isti proces, što stvari prikazuje u daleko svetlijim tonovima nego što se to čini pre prvog koraka.

Sonja Stoja i Aleksandar Bede bili su naši sagovornici. Pitanja koja smo postavljali upućena su svima. Intervju su se pretvorio u razgovor.

Evo nas u Dansu i imamo pitanja. U čemu je značaj Društva arhitekata Novog Sada? Zašto arhitekte mogu imati veći uticaj organizovano nego individualno, iako smo svedoci slabog uticaja DaNS-a na društvo?

Sonja Stoja: Ovaj razgovor možemo smatrati apsolutno neformalnim u odnosu na delatnost DaNS-a. Tu sam ispred grupe aktivnih članova arhitekata. Evo, tu je beleška sa sastanka održanog 1998. U Sekretarijatu za urbanizam sa temom dogovora oko jedinstvene primene propisa koji uređuju zaštitu autorskih prava. Na osnovu njihovog zaključka i preporuke, DaNS je formirao Komisiju za stručna pitanja, saglasnosti i arbitražu i odredili joj delatnost u kojoj je zaključeno da ako neke intervencije treba da se rade, a autor projekta – arhitekta je živ – onda bez njegove saglasnosti ne može ništa da se radi, što je u apsolutnoj koliziji sa ovim što se desilo sa “Pečurkom”. Niko nije pitao ni autora ni DaNS, to je urađeno bez ikakvog nagoveštaja, ne pitanja. A intervencije bez saglasnosti su devastirali opšti izgled centra i šireg centra, čak i na zgradama koje su više nego značajne za istorijat Novog Sada u građevinskom smislu.

Ako dobro razumemo, imamo problem što niko ne konsultuje DaNS?!

Sonja Stoja: Ne, ne, ne! Konsultuju nas privatnici, privatni investitori, kako da ne! Komisija radi, ali kad je nešto gde vlast sama odlučuje iz svojih interesa onda ne postoji interes za javno mnjenje. Nemojte sada kriviti Ruse, oni se šire koliko im vlast dozvoljava. Oni su dozvolili da se umesto pumpe napravi pumpa, ne pitajući apsolutno nikoga iz struke.

Kakav je uticaj DaNS-a bio nekad? Da li DaNS traži svoju reč, svoj glas?

Sonja Stoja: DaNS su ovde ljudi koji su aktivni stručnjaci čija egzistencija je vezana za odluke vlasti. I to određuje njihovu slobodu postavljanja pitanja i uopšte donošenja rešenja. To su uglavnom projektanti, izvođači i mogu da imaju problema sa Urbanizmom, da ne dobiju uslove Urbanizma ili da te uslove dobiju posle godinu dve dana, ili da ne dobiju onakve kakve su tražili. Ima tu milion načina kako vlast može da onemogući jednog aktivnog učesnika u životu grada. Zato aktivni članovi društva slabo dižu glas.

Aleksandre, pošto svi učestvujemo u ovom razgovoru, kao mlađi član DaNS-a, gde vidite društveni značaj? Ima li ga i koji je smisao organizovanja struke arhitekata?

Aleksandar Bede: Još od fakulteta se bavim time i pitam se gde je subjekt struke, pošto ga tamo nisam video. Po javnim preduzećima i zavodima čujem od kolega da su uslovi takvi da onemogućavaju dobar i stručan rad i mišljenje. Tako sam u mom traganju uvideo da arhitekture nema u javnom sektoru. Ali ako pričamo o komercijalnoj praksi, i da li struke ima na tržištu, to otvara potpuno nova pitanja i probleme. Kako god, ne znam nikoga iz moje generacije ko je zadovoljan svojim radom na tržištu. Ingerencije struke u samim poslovima projektovanja su obesmišljene. Na primer, mnoge odluke koje je donosio arhitekta danas donosi agencija za nekretnine ili vam banka odredi pozicije objekata umesto urbaniste.

Sonja Stoja: Svuda je tako. To su metastaze korporativizma i kapitala.

Aleksandar Bede: I tako sam, tragajući za subjektom struke, došao i do DaNS-a, koji bi bar u teoriji mogao biti upravo to mesto naše slobode, slobode od svega što sam pomenuo. Onda, to opet zavisi od trenutne konstelacije ljudi koji su u udruženju.

Sonja Stoja: Uvek zavisi od ljudi.

Aleksandar Bede: Kad dođem u ovaj prostor, vidim iste institucionalne obrasce ponašanja baš kod ljudi koji rade u javnom sektoru, jer ih prenose na ovo mesto, mesto na kome bi trebalo da su slobodniji. Iako su oni lično dobri ljudi i stručnjaci, oni se ponašaju, čak i u nekim benignim situacijama, na način na koji se ponašaju u institucijama, dakle u strahu su, u grču, autocenzurisani. I nisu to samo oni koji su u partijama, danas se vojnički ponašaju svi koji rade u javnom sektoru.

Ako je struktura udruženja takva da ga čine ljudi koji zavise od vlasti, ako su to ljudi koji su svojim delatnostima na tržištu koje takođe zavisi od vlasti, onda nam i nije potrebna loša uprava da bi stvar loše funkcionisala?

Sonja Stoja: Naravno, to su ljudi čiji posao zavisi direktno ili indirektno od vlasti.

Aleksandar Bede: Mislim da eventualne promene uprave i izgradnja novih odnosa u Društvu otvara još veći problem. Možda bi se potreban broj članova udruženja i sakupio da sazove vanrednu skupštinu, ali ko bi bila ta nova ekipa ljudi? Ko bi tu bio nezavisan, toga se plašim.

Sonja Stoja: Predsednik udruženja je srce i mozak društva. On je taj koji diktira atmosferu, osmišljava generalne odluke i kostur rada društva, a ostali – komisije i sekretarijati -ispunjavaju ono što je izglasano na skupštini. Predsednik mora da iznese i svoj plan poslovanja. Predsednik kao ličnost morao bi da ima i stručni kapacitet i harizmu, ugled u gradu. Grad je složen organizam… Dodala bih i to da je vrlo negativna činjenica to što nam je predsednik udruženja iz političke partije. Ne trebaju nam „vojnici stranke“ na toj funkciji.

Možemo li sad ovako: U pitanju je projekat „Lokalne politike i urbana samouprava“, u pitanju je problem održavanja i obnove zgrada…

Sonja Stoja: Ali, vi niste sada sa DaNS-om, nego sa članovima.

Možemo li očekivati stručno mišljenje i zauzimanje udruženja za naš problem?

Sonja Stoja: Zašto ne zakažete razgovor sa predsednikom Društva arhitekata? Vi to ne možete preskočiti i to bih vam savetovala. To nije prvi korak, to je preduslov.

Ako se od predsednika traži podrška, kako se stvar dalje odvija? Da li se ta problematika dalje prosleđuje na druga tela odlučivanja u DaNS-u?

Sonja Stoja: Naravno. Imamo upravni odbor koji je sačinjen od stručnih ljudi, ali predsednik je taj koji predlaže, iako predlozi mogu doći i od članova upravnog odbora. Ponekad skupština i nije potrebna da bi se odgovorilo na ovakve predloge i zahteve.

Aleksandar Bede: Što se tiče uprave, ta struktura ne mora da znači da to samo tako mora i biti. Struktura i procedure iz statuta su bitne zbog prepoznavanja DaNS-a kao pravnog subjekta gledano spolja – ona je pre svega interfejs prema državi. Ali to kako se mi ophodimo međusobno i odnosi koje uspostavljamo u Društvu je potpuno na nama da uredimo kako želimo, sve do zajedničkog odlučivanja. Mislim da je nemogućnost učestvovanja u odlučivanju razlog zbog kog članstvo nije motivisano da se angažuje u Društvu.

Sonja Stoja: To je i razlog ovakvog jednog neformalnog sastanka!

Da li je DaNS udruženje građana, da li pripada nezavisnom sektoru, odnosno onome što se naziva civilno društvo, ili je ono institucija države?

Aleksandar Bede: Po zakonu je udruženje građana, koje za razliku od mnogih drugih ima specijalne veze sa državom jer je to stručno udruženje koje država u nekim stvarima prepoznaje i konsultuje.

Država kao vlast prepoznaje stručnost kao sagovornika?!

Sonja Stoja: Naše udruženje je osnovao grad 1960. godine. Reč „grad“ se briše

Prvobitni naziv Društva je: Društvo arhitekata sreza Novi Sad. Osnovano je na inicijativu Saveza arhitekata Vojvodine.

Aleksandar Bede: Ali nakon preregistracije ono je postalo udruženje građana.

Ako smo dakle udruženje građana, da li je vlast dužna da sasluša i uvaži naše mišljenje koje je u saradnji sa udruženjem postalo i stručno mišljenje? Da li je vlast dužna da odgovori na naš zahtev za rešavanjem problema – a taj je, kako što smo već rekli: disfunkcionalnosti i urušavanje starih zgrada koje je će uskoro potvrditi i struka?

Sonja Stoja: Mi onda, zajednički, ne tražimo rešenje od drugih. Mi smislimo rešenje i tražimo podršku. Kada to kažem, mislim i na projektno delovanje, odnosno obraćanje fondovima. Vas tako finansira, delimično, Norveška ambasada i Fond za otvoreno društvo, nemojte mi reći da ne možemo da konkurišemo.

A pred ministarstva i fondove države ne moramo da idemo? I država ima neke fondove.

Sonja Stoja: Ima, ali ako ste blizu vatre i onda organizujete kupusijadu.

Ako dobro razumemo, sve što građani sada mogu da urade, ako pri tome nisu službenici države i „vojnici partija“, moraće da urade preko civilnog društva?

Sonja Stoja: Apsolutno tačno. To je poenta i to je savršeno. To je, u prevodu na stari jezik, ono što zovemo samoorganizacija. I to ako pusti korena, biće dobro.

Aleksandar Bede: Ono što mene takođe preokupira jeste pitanje definicije strukovnog udruženja danas. Mislim da je to još jedan oblik organizovanja koji moramo ponovo promisliti, upravo jer u njemu vidim klicu slobode koju sam pominjao za pripadnike jedne struke. Zbog toga je jako važno da to redefinišemo, bez ugledanja na postojeće inertne modele organizovanja po drugim organizacijama, institucijama ili državi. Tu se onda otvara i pitanje uključivanja svih zainteresovanih za grad i prostor, a ne samo arhitekata. Takva jedna interesna zajednica ne bi bila ništa manje legitimna od današnjih strukovnih udruženja. Možda neko van struke ima dužu praksu promišljanja prostora ili stanovanja od svih nas arhitekata. Ali ponavljam, to tog zaključka moramo zajednički doći kroz diskusiju. A prostor za diskusiju sa širom javnošću se može stvarati upravo kroz ovakve projekte, gde će se članovi DaNS-a susretati sa građanima, u ovom slučaju stanovnicima Detelinare.

Tekst je objavljen u drugom broju biltena „Stanar“