kineska

 

Problemi, izazovi i predlozi

POVOD

Kako je prošlo devet meseci od dobijanja titule Evropske prestonice kulture, započeti procesi daju dovoljno materijala za kritički osvrt na učinjeno. U društvima poput našeg, osiromašenog, tranzicionog i na periferiji evropskih tokova, titule poput Evropske prestonice kulture uzbuđuju javnost više nego što bi to možda bilo primereno. Činjenica da u gore navedenom kontekstu, imamo najavu, za naše okolnosti, fakat velikog finansijskog ulaganja u kulturu, evidentno budi ogromna očekivanja čitave kulturne javnosti. Ponekad i nerealna očekivanja – brza rešenja nagomilanih problema. Zato strateško ulaganje u infrastrukturu, kako prostornu tako i kulturnu, treba da bude imperativ čitavog procesa. Od ovoga će umnogome zavisiti krajnji dometi ove titule i njen pozitivni ili negativni uticaj na prostornu i kulturnu politiku Grada u budućnosti. Potencijalni negativni ishodi titule Evropske prestonice kulture ne bi predstavljali izolovan slučaj u sad već dužoj istoriji ovog evropskog projekta. Iako se po svojoj ideji EPK u najvećoj meri koristi kao instrument rebrendiranja kulturnog imidža „posrnulih“ i periferijskih evropskih gradova, a sa ciljem promocije, poboljšanja imidža i povećanja turističkih potencijala, u slučaju Novog Sada ona prestavlja jedinstvenu priliku da se, uz realizaciju donesene kulturne strategije, iskoristi za uspostavljanje čvrstih temelja za razvoj kulturne scene. Iz tog razloga, brendiranje novog kulturnog identiteta Novog Sada treba da dođe kao promocija urađenog na „terenu“, a ne kao svrha sama za sebe – 2021. godina treba da predstavlja samo jednu kontrolnu tačku čitavog procesa, ne i konačni cilj.

U ovom tekstu osvrnućemo se prvo na donošenje Plana detaljne regulacije (PDR) Kineske četvrti sa češkim magacinom. Možemo reći da projekat „Youth creative polis“ planiran na ovoj lokaciji predstavlja najvažniju prostornu reprezentaciju titule Novog Sada kao Evropske prestonice kulture, samim tim i paradigmatski primer koji već u startu na videlo iznosi nekoliko hroničnih problema naših društveno – kulturno – političkih odnosa.

NEPOVERENJE

Uzburkane strasti nastale nakon obelodanjivanja prvih namera vezanih za rušenje i građenje na prostoru Kineske četvrti (KČ) ne možemo posmatrati van konteksta niza loših urbanističkih odluka donesenih u Gradu u bližoj i daljoj prošlosti. Tako ne možemo ignorisati atmosferu stvorenu skorijim dešavanjima koja pokazuju odnos gradskih vlasti prema graditeljskom nasleđu (Trščare), graditeljskom nasleđu i upotrebi primerenih urbanističkih parametara (Novosadska banka), kao i prema pitanju privatizacije javnih prostora i osnovne logike ekonomskog razvoja (šoping mol kod Spens-a), a sve pod parolama otvaranja novih radnih mesta, investicija i ubrzanog razvoja Grada. Poslednja dešavanja oko prekrečenog murala govori i o stepenu razumevanja savremenog umetničkog stvaralaštva, što posebno alarmira u svetlu ove teme. Ako na to dodamo dešavanja na nacionalnom nivou i projekta „Beograd na vodi“ dobijamo, logično, izuzetno delikatan i naelektrisani društveni ambijent. Takođe, moglo bi se reći da kolektivno ukorenjeno nepoverenje jeste čak i generacijska odlika, tzv. milenijalske generacije koja je praktično za vreme čitavog dosadašnjeg životnog veka, poslednjih 30 godina, imala različite vlasti koje su svojim lošim odlukama razvili ovo kolektivno osećanje. Moramo biti potpuno iskreni i reći da ne možemo direktno povezati ove događaje sa projektom EPK, niti su na bilo koji način posledica dobijanja titule. Ipak, ovakav ambijent od nosioca projekta zahteva maksimalno pažljiv pristup pri donošenju svake odluke koja može imati uticaj na bilo koju socijalnu grupu. To nije bio slučaj prilikom donošenja PDR za Kinesku četvrt, a situacija u kojoj se dešava potpuno ignorisanje stručne argumentacije, predloga za poboljšanje plana i prikazane dobre volje svih podnosilaca primedbi na javnoj raspravi, dodatno su stvorili sumnju u namere donosioca plana. Ako na ovo dodamo potpuno neprimereno ponašanje pojedinaca iz Komisije za planove koja je predsedavala sednicom, te unapred poznatog ishoda, tj. odbacivanja većine podnetih primedbi, dobijamo vrlo negativnu sliku odnosa donosioca odluka prema građanima. Donošenje odluka od javnog interesa i sa javnim finansijama ignorisanjem javnog i stručnog mišljenja, po pravilu eskalira u otvorenu netrpeljivost i frustraciju koja se završi javnim iskazivanjem nezadovoljstva – na ulici.

TRANSPARENTNOST

Zbog svega ovoga možemo izvući zaključak, da je od ogromne važnosti za budućnost realizacije projekta EPK zapravo uspostavljanje najviših standarda transparentnosti procesa. Ovo ne podrazumeva broj objavljenih PR članaka, niti puko informisanje građana. Transparentnost procesa bi se trebala ogledati u konstantnom zajedničkom radu sa različitim zainteresovanim grupama građana, organizacijama i kulturnom javnošću. Transparentnost možemo zapravo usko povezati sa pojmom participacije. Iako se ova dva pojma u velikoj meri koriste u pisanim namerama projekta EPK, upravo donošenje plana za Kinesku četvrt pokazalo je slabosti na ovim poljima. Prosto zvuči neverovatno da legalni korisnici prostora, koji za korišćenje postojećih objekata plaćaju godinama nadoknadu JP-u „Poslovni prostor“, ne budu obavešteni o namerama donošenja plana!? Korisnici prostora, od kojih dosta njih na ovoj lokaciji imaju i svoje firme, radionice i male biznise, o namerama pretvaranja KČ u „Youth creative polise“ (u koji se po planu oni ne uklapaju), saznaju iz medija i preko inicijative Društva arhitekata Novog Sada (DaNS), koja je umesto javnih institucija organizovala javne diskusije na temu predloženog plana. Urbanistički planovi su, po pravilu, veoma komplikovani za razumevanje, nekad i za stručnu javnost, a naročito za građane i bilo je potrebno uložiti maksimalan napor u upoznavanju svih zainteresovanih strana o ključnim tačkama ovog plana. Ovako se to zloupotrebilo, kao u nizu ranijih situacija, tako da plan prođe bez suštinske javne rasprave. Činjenica da u trenutku donošenja plana nije postojalo nijedno telo koje realizuje EPK (osim, simptomatično, PR službe), ne može biti opravdanje, već ogroman propust. Donošenje dokumenta sa jačinom zakona, kao što je PDR, mora biti proizvod promišljenog rada u punom kapacitetu. Ovako, prilično široko postavljen i podložan različitim tumačenjima, predloženi plan doneo je,čini se, dosta štete ovom procesu i potpomogao stvaranju već pomenute loše atmosfere među različitim društvenim akterima. Situacija u kojoj ne postoje jasne informacije o tome šta će biti proizvod ovakvog plana, uz asistenciju medijskih špekulacija, stvara svojevrsnu kakofoniju u kojoj se pojavljuju razna slobodna tumačenja, često neistinita, dovodeći atmosferu do granica normalnih okvira. Obaveza nas, kao stručne javnosti, jeste da kažemo otvoreno da se donesenim planom ne planira gradnja šoping molova i stambenih objekata na lokaciji KČ (što nije bilo potpuno jasno u prvom predlogu plana), ali je još veća obaveza nosioca projekta da svim zainteresovanim građanima i organizacijama, bez odlaganja i na licu mesta objasni jasno i decidno koji su zapravo planovi za ovu lokaciju. Istina, usvojen plan je doneo pozitivne pomake, što ostavlja nadu i sigurno su proizvod dobre reakcije struke i građana na javnoj raspravi. Budući procesi ne smeju da ponove ove greške, a od uključenosti što većeg broja stručnih organizacija i građana u realizaciju projekta EPK, zavisiće stepen poverenja i transparentnosti.

Ono što ostaje prilično nejasno u ovom trenutku jeste jasna fizička i programska vizija KČ. Ako i možemo reći da se u smislu prostornog razmatranja KČ napravilo nekoliko koraka, programska koncepcija ostaje i dalje u potpunom mraku. Osim opštih odrednica „kreativnog distrikta“, čini se, nije uloženo više napora u definisanju preciznijeg koncepta. Ohrabruje najava osnivanja posebnog tela koji će se baviti ovim pitanjem. Ohrabruje, jedino u slučaju da to telo bude popunjeno predstavnicima trenutnih korisnika prostora, Grada, Fondacije, struke i različitim kulturnim i akademskim radnicima sa visokim nivoom poznavanja teme, koji bi bili u mogućnosti da daju istinski doprinos. Ako poverujemo da će ovo biti slučaj, narednih nekoliko pasusa biće posvećeni doprinosu buduće debate i prezentovanju jednog od mogućih pogleda na ovu temu.

Prvo, možemo pokušati dati odgovor na jedno naizgled vrlo prozaično pitanje : Zašto je prostor bivše fabrike „Petar Drapšin“, koji je u međuvremenu postao poznat po kolokvijalnom nazivu„Kineska četvrt“, izabran kao podloga za uspostavljanje „Youth creative polis-a“? Skoro pa samom analizom ova tri različita naziva istovetnog mesta možemo dobiti tražene odgovore.

PETAR DRAPŠIN

Objekte koji se nalaze u bivšem fabričkom kompleksu moramo posmatrati isključivo kao ambijentalnu celinu, ukoliko želimo uočiti najveći kvalitet ovog prostora. Ovo je izuzetno važno napomenuti, jer uistinu većina pojedinačnih objekata nema značajniju vrednost u smislu industrijskog nasleđa. Zato su prvobitne najave o promeni 55% objekata predstavljale ozbiljnu opasnost da se ova celina izgubi, a samim tim i najveća fizička vrednost ovog prostora. Čak i rekonstrukcije, u prvobitno datim odrednicama plana, mogle su se tumačiti na prilično slobodan način. Dogradnja spratova, promena gabarita, estetsko tumačenje jedine odredbe da novoprojektovani i rekonstruisani objekti moraju biti urađeni „sa reminiscencijom na industrijske objekte prve polovine XX veka“, ostavljali su prostor da potencijalni privatni investitori sprovode svoje „kreativne“ zamisli na štetu prostorne celine. Iz ovih razloga, a i kao logičan proces, DaNS je insistirao i insistira na sprovođenju javnog arhitektonsko – urbanističkog konkursa koji bi dao jedinstvenu prostornu viziju. Istina, u donesenom planu unete su pozitivne stavke, poput odredbe da se „totalno rekonstruisani objekti moraju ponovo sagraditi po originalnom izgledu i uz uslove Zavoda za zaštitu spomenika“. Ovo jesu dobri pomaci koji daju određeni okvir, na kojem će DaNS maksimalno insistirati u budućem periodu. Veliki izazov u rekreiranju ovog prostora biće estetsko i funkcionalno tretiranje ovih objekata. Mišljenja smo, iako protivno našem stručnom zvanju, da ovaj kompleks ne sme postati totalno dizajnirani i „ušminkani“ prostor. Veliki izazov biće, zapravo, pametan odnos profesionalnog arhitektonskog angažmana i DIY (do it yourself) pristupa, koji treba da ostane dominantan. U tom smislu, profesionalnim angažmanom treba rešiti konstrukciju, funkcionalno zoniranje, energetsku efikasnost i infrastrukturu postojećih objekata, a zatim to ostaviti kao podlogu na kojoj bi korisnici prostora funkcionalno – estetski prirodno i spontano delovali i samim tim uneli autentičnost u objekte, koju oni sami po sebi nemaju. Kao mogući predlog, može biti uspostavljanje stalnog arhitektonsko – građevinskog servisa koji bi asistirao korisnicima. Pitanja vezana za nove objekte zahtevaju drugačiji odgovor. Još jednom, naš stav je da se oni moraju dobiti konkursom, a ne privatnom nagodbom investitora i arhitektonskih biroa. Potrebno je jasno estetski odvojiti novoprojektovane od postojećih objekata. Veštačke replike industrijskih objekata i slične stvari ne bi smele da budu princip za dizajn novih objekata. Posebno će biti izazovno rešiti deo kompleksa levo od glavnog prolaza (klub Quarter, M.F.A.M.) koji se mora integralno rešiti i koji se prema usvojenom planu može u potpunosti srušiti. Imperativ treba da bude očuvanje centralne hale sa šed krovovima, koja u najvećoj meri sa objektima sa desne strane prolaza formira najprepoznatljiviju sliku kompleksa. Ostaje, potpuno nejasno na koji način se tretiraju otvoreni javni prostori između objekata. U planu stoji jedino odredba o „popločanju granitnim kockama“ i opšta mesta o zelenilu. Međutim, upravo ovaj prostor bi trebao da predstavlja „srce“ javnih dešavanja. Tretirajući ih samo kao prostore između objekata, koje treba popločati, smanjićemo potencijal njegovog korišćenja, a samim tim i potencijal „javnog života“ kompleksa. Kroz sva ova zapažanja prožima se potencijalno najveći izazov za razvoj kompleksa – uticaj privatnog kapitala na fizičku i programsku transformaciju kompleksa. Ne unapred negativno, ali i sa iskustvom koje imamo, kao struka moramo postaviti jasne granice ovog uticaja. Nejasnoće o procentima učešća privatnog kapitala u privatno-javnom partnertsvu ostavljaju otvoreno pitanje i o tome ko će da „vodi glavnu reč“ u ovom procesu. Smatramo da, bez obzira na ovaj procenat, javni interes i najviši standardi struke moraju da dominiraju procesom.

KINESKA ČETVRT

Teza o „ruševnim objektima“ koje pretvaramo u mesto kreativnosti jeste jedna prilično maliciozna teza koja možda ima za cilj da potpuno negira već uspostavljene vrednosti ove lokacije. Ta vrednost se oslikava u prepoznatljivosti ovog prostora kao autentičnog mesta simbioze manufakturne prizvodnje, kreativnosti, društvenog aktivizma i zabave. Ovo je razlog zbog kojeg je ovaj prostor izabran za razvijanje „Youth creative polisa“, inače je bilo vrlo lako izabrati druge „ruševne objekte“ u gradu, kao i niz praznih lokacija koje bi možda u ekonomskom smislu bile i isplativije. Dakle, identitet lokacije razvili su spontani socijalni odnosi dosadašnjih korisnika ovog prostora kroz duži niz godina. Oni su ti koji su transformisali skladišne hale fabrike „Petar Drapšin“ u Kinesku četvrt. Samim tim potpuno je logično da oni moraju predstavljati bazu razvoja ovog prostora. Jedino na ovakav način možemo razviti autentičnu priču i izbeći kreiranje generičkog i džentrifikovanog prostora koji, a što je već više puta dokazano, ne bi imao nikakvu vrednost i budućnost. Kako smo kao društvo, nažalost, na repu društvenih procesa razvijenog sveta, tako i mi sa možda višedecenijskim zaostatkom ulazimo u proces transformacije nasleđa propale industrije u kulturne sadržaje. Ono što potpuno fascinira u takvoj situaciji, jeste nesposobnost našeg društva da iskoristi iskustva drugih sredina i na pametan način zaobiđe sve negativne pojave. Samim tim i pojam „kreativne industrije“ kao polazna osnova „Youth creative polisa“, je već skoro prevaziđena formulacija. Ako imamo u vidu da je kreativna industrija bila tema u svetu u godinama oko 2000-te, a da recimo u kreativne industrije spada i IT industrija, koja već sad postaje generalno dominantna industrija (sa tendencijom da postane i jedina industrija), u razvijenim zemljama davno su počeo preispitivati ovaj pojam. Slepo se držati spiska delatnosti koji se podrazumevaju u „kreativnu industriju“ vrlo je kratkovid i loš pristup. Dakle, pažljivo umetanje novih sadržaja na postojeću bazu koji bi kreirali autentični diverzitet sadržaja, delatnosti i korisnika koji će prirodno stvoriti mrežu specifičnih međusobnih socijalnih i kreativnih odnosa, po našem uverenju može da predstavlja najkvaliteniji rezultat ovog procesa. Ovakva KČ mogla bi postati platforma na kojoj će se u budućnosti generisati novi kulturni poredak Grada. Ovo dovodi do jedne od glavnih teza, a to je da KČ treba da bude prostor produkcije, a ne prezentacije. Upravo proces proizvodnje, bila ona kulturna, društvena ili manufakturna, jeste najbolja vrsta prezentacije. Ako ćemo da gledamo i u svetlu manifestacije Evropske prestonice kulture ovakav proizvod bi bio istinski autentičan i interesantan nekome van naše države. Pogotovo što u većini država Evrope sličnih generički izvedenih transformacija industrijskog nasleđa ima u već značajnom broju.

YOUTH CREATIVE POLIS

Ukoliko budemo imali volje, snage i znanja da sprovedemo prethodne procese, „Youth creative polis“ predstavljaće samo ime. Po mom skromnom znanju, marketinški je ovo prilično neubedljivo i generičko ime. Brend će već biti kreiran, i to najautentičniji mogući koji ovog trenutka mi možemo da proizvedemo, a kako ćemo ga nasloviti pitanje je od sekundarne važnosti.

—

Slobodan Jović, arhitekta, Predsednik Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) i asistent na Departmanu za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka.

Štampaj ovu stranicu