Party u komšiluku

Klice lokalne samoprave. Sad klice ili iskre, na nama je da biramo poređenje ili metaforu. Samo ne zaboravimo, metaforama ništa ne objašnjavamo – one nas određuju i obavezuju jer njima nešto govorimo i činimo. Činimo kad govorimo i govorimo kad činimo – a sada govorimo o klicama lokalne samouprave u jednoj Republici.

Setili smo se mesnih zajednica, a čitajući stare tekstove pronalazimo da su Narodnooslobodilački odbori (NOO), kao osnovni organi vlasti i odlučivanja nastali kao pozadinska podrška borbi, u kojima su se rešavala brojna pitnja lokalne samouprave. U borbi ili u organima vlasti? i ako su organi, hoćemo li ih zvati klicom ili iskrom? Ako kažemo klica, računamo, nešto će nići i razviti se. Govorićemo o tlu, njegovoj plodnosti, kulturi i kultivaciji (zalivanju i đubrenju), čekaćemo na vreme koje mora da prođe itd. Međutim, ako je ipak u pitanju iskra, kako ćemo misliti nešto što je kao plamen i svetlo podrška borbama koje se i danas vode? Kako plamenom misliti organe i kakvo oni svetlo bacaju na ovo o čemu pokušavamo nešto da kažemo? Konačno, o kakvoj borbi govorimo ako imamo sve što nam je potrebno? Pa tu je „Zakon o lokalnoj samoupravi“, a tu su i drugi zakoni. Tu je parlamentarni demokratski sistem i suverenost naroda je zagarantovana. Ta nije li ovo Republika? Jeste. Ali ćemo dodati i da su republikanske ustanove izumljene i da je, upravo u vreme kada je ona stvarana, rečeno: “Sve što nije novo u jednom vremenu inovacija, pogubno je.”

Danas smo ponovo na početku. Od veća mesnih zajednica, koja su uz druga veća (društveno-političko veće, veće udruženog rada i veće samoupravnih interesnih zajednica) pretresala pitanja iz ne samo svog delokruga, veći iz delokruga drugih veća kada se ova iznesu pred ljude u skupštini, danas imamo mesne zajednice koje danas niko ne predstavlja u skupštini opštine, a u našem slučaju grada. Podsetimo se: delegatski sistem je, za razliku od predstavničkog, imao za cilj da ojača vezu između građana i organa vlasti, a mi znamo ko nas danas predstavlja, kako u opštini, tako i u lokalu, odnosno u mesnoj zajednici. Iako nije predviđeno, nije ni onemogućeno da naši jedini predstavnici (o delegatima više niko i ne sanja) budu političke partije, ti kapitaloparlamentarci, koji služe interesima onih koji ih finansiraju a ne onih koji ih biraju. Sada su dakle u lokalu i predstavljajući se kao komšije ubeđuju nas da smo ih kao komšije i izabrali. Oni stanuju do nas, ali ono što od njih očekujemo nisu rešavanja lokalnih socijalnih i komunalnih pitanja, već rešavanja naših ličnih i ekonomskih problema. Na koji način i kako je to moguće? U pitanju su naravno naša očekivanja. Glasamo za njih da bi nam, svakome ponaosob (a na nama je da se nadmećemo za njihovu naklonost i preporuke u partiji) pomogli u zapošljavanju ili zapošljavanju naših najbližih, kako bismo onda, kada zaradimo radeći u državi (jedinom preduzeću koje radi u ovom društvu), imali za rešavanje i drugih pitanja, pa onda i komunalnih. Naravno, ako to još bude potrebno, jer možda uz dobro nameštenje završimo u nekom uglednijem i očuvanijem kraju grada. Odakle im moć? Kako oni to mogu da učine za nas? Zar tako što su komšije i članovi saveta mesnih zajednica članovi partija, a danas je to samo jedna u mesnim zajednicama i to po pravilu ona koja je na vlasti i u gradu?

Takva su naša očekivanja. Ali šta oni misle? Misle li da imaju moć da nas zaposle (ili da zaposle nekog našeg, nama bliskog i od čijeg bismo posla i sami imali za hleb)? Ne, oni su ušli u partiju da bi se sami snašli i zbrinuli svoje bližnje, a problem je u tome što komšije nisu i oni koji su najbliži. Ali situacija ne obećava. Volonterski posao u Savetu mesne zajednice je neplaćen, a uz to je i dosadan. Ne može se ništa učiniti ni za sebe ni za druge. Saveti su poslednji ešalon političkih partija i poslednje uporište već dobro načetog entuzijazma. Partije su nepropusne i ne brinu za svoje vojnike kao što je to možda i bilo pre samo koju godinu. Koalicioni potencijali suparničkih partija i njihove vrhuške draži su i bliži vrhovima partije čiji su članovi i članovi saveta naših mesnih zajednica nego što će im ovi (vrhovi partija) ikad biti. O nama, koji smo samo komšije i neko ko očekuje da nas partijsko i državno božanstvo pogleda očima članova saveta koje uz to i biramo, niko i ne govori.

I šta da se radi? Pa ništa drugo nego da krenemo iz početka. To smo i rekli. I sada dodajmo: Sve što nije novo, čak i u vremenu koje nije vreme inovacija, pogubno je. Novo i moguće se pojavljuju na našu inicijativu. Našom inicijativom. Ali inicijativom koja ne sme biti samo naša i u suprotnosti sa interesima drugih na takav način da jedni nad drugima vladamo. Cirkulacija ideja kroz polemiku, to je ono što nameravamo da sprovedemo na našim skupovima, na našim zborovima građana, i da na taj način naše ideje i misli – dakle ne samo želje da naši problemi budu rešeni, a ponajmanje želje da naše probleme rešava neko drugi! – prostruje i našom voljom da nešto učinimo i promenimo zajedno. Odluke i principi se poštuju ako iza njih stojimo i ako ih sprovodimo misleći ih sve vreme. Opuštanje je znak predaje. Ono je želja da se predamo predstavnicima, a kada to kažemo mislimo i na naše prepuštanje predsednicima skupština zgrada, predsednicima koje mi i dalje uporno želimo zvati predstavnici skupština stanara. Zašto stanara? Pa zato što smo mi pre svega stanari i komšije, a tek silom državno-tržišnih prilika vlasnici stanova, pa samim tim i vlasnici zgrade koja nam je prepuštena i ostavljena na uživanje u bedi i nezaposlenosti. O kakvom je uživanju reč u opustošenoj privredi i tržištu nekretninama u kojem naše „bogatstvo“ ne vredi ni pišljiva boba? Ovaj grad je na ivici propasti pošto u njemu masa stanovnika nema posla niti izgleda da ga ikada više stekne, a naši stanovi su olupine u kojima ni sami više nećemo moći živeti kao ljudi. Naši stanovi su dakle rupe, vlasničke rupe ili, bolje, rupe vlasništva iz kojih se može izvući samo poreski prihod države i način da se finansira osblje koje glasa i brani partijske kumove i patrone koji su ih zbrinuli u jedinom preduzeću koje radi – u državi.

Opuštanje je dakle prepuštanje kojim se uzajamno pokoravamo i onda leti dođavola sve što nas se tiče i što nam je potrebno da živimo zajedno. Depresivni smo, očajni i uplašeni. Zabrinuti za život toliko da smo na ivici smrti, a obamrlost je rodno i plodno tle za reakcionarne snove u kojima nas neko tlači da bismo sutra mi tlačili nekoga; u kojima nas neko hrani i pokorava kako bismo i mi, hraneći drugoga, mogli i da ga pokorimo. Depresivni smo i zabrinuti, a nama zapravo nedostaje optimizam!

Z.G.

Tekst je objavljen u drugom broju biltena „Stanar“