„Park je nemoguć“ tvrdi JKP Gradsko zelenilo – Slučaj nasrtaja dino parka na Železnički park

U poslednjih mesec iznenada smo postali svedoci jednog procesa koji na surov način ilustruje kakva je budućnost razvoja grada kao prostora i kao zajednice. Naime, JKP „Gradsko zelenilo“, koje ima mandat da brine o javnim gradskim parkovima, odlučno je u nameri da jedan takav park privatizuje. Radi se o njihovoj ideji da uspostave privatni zabavni „dino park“ na prostoru postojećeg Železničkog parka. Pod imperativom okretanja grada zaradi od turizma i okretanja prostora grada ka „turistima“ umesto svima, gradska vlast je spremna da učini nešto što nam je do sada bilo nezamislivo, a to je da privatizuje jedan park i da ovaj zajednički gradski prostor tretira rentijerski.

Ovaj slučaj ilustruje nekoliko novijih ali sve dominantnijih procesa u pogledu strateškog i prostornog planiranja i rukovođenja gradom i njegovim zajedničkim resursima. Kao prvo, ova praksa zapravo i nije tako nova kod nas: već deceniju i po grad ustupa jedan zajednički resurs – Petrovaradinsku tvrđavu – na određeni vremenski period privatnoj firmi „Exit“ zarad ostvarivanja profita za tu firmu, a takođe joj i besplatno ustupa usluge svojih komunalnih preduzeća. S obzirom da ovaj slučaj nije uspeo da izazove bitnije nezadovoljstvo u lokalnoj javnosti, nije neobično da se sada isprobavaju drastičniji oblici ove iste prakse, kao što je privatizacija celog jednog parka. Tako je JKP „Gradsko zelenilo“ početkom juna objavilo poziv za dostavljanje ponuda privatnim firmama sa kojima bi se zaključio ugovor o izgradnji zabavnog parka sa replikama dinosaurusa, pod uslovom da taj prostor bude ograđen 5 godina i da se naplaćuje ulaz, od čega bi privatna firma ostvarivala profit, deleći ga sa gradom. Poziv je zatvoren, odabran je jedini ponuđač (firma „Lagrota international“ iz Beograda) i najavljuje se da će ograđeni dino park biti otvoren početkom septembra.

Kako bi legitimizovali ovaj „projekat“, JKP „Gradsko zelenilo“ na čelu sa direktorom Aleksandrom Bogdanovićem je pribeglo nekolicini strategija diskvalifikacije postojećeg Železničkog parka kao vrednog javnog prostora. Tako su se u medijima pojavljivale sledeći navodi iz „Gradskog zelenila“:

da je ovo neiskorišćeni prostor (iako je Železnički park potpuno funkcionalan javni park sa stalnim posetiocima svih generacija, a sadrži i jedini prostor za istrčavanje pasa u ovom delu grada);

da se uopšte i ne radi o parku (u jednoj vesti je imenovan kao „prostor pored autobuske stanice“, kao da se radi o nekoj praznini);

da je park problematično mesto okupljanja kriminalu sklonih korisnika (narkomani, beskućnici, lopovi i prostitutke);

da je zabačen i nepopularan (što je tačno samo ako gledate iz vladajućeg tradicionalističkog desničarskog (malo)građanskog ugla koji kao vredne priznaje samo one javne prostore iz predratnog buržoaskog perioda koji su u centru grada, a koji odbacuje svo nasleđe socijalističkih modernizacija u gradu, kojima pripada i izgradnja Železničkog parka);

da je pogodan za ovu investiciju zbog obilja prostora za parkiranje turističkih autobusa koji se očekuju (iako takav parking nigde u blizini ne postoji, osim ako ne misle na prostor autobuske stanice koja tome ne služi, ili još gore: ako ne planiraju da deo parka asfaltiraju za autobuski parking);

licitiralo se sa obuhvatom budućeg ograđenog zabavnog parka (govorilo se o polovini, zatim od dve trećine današnjeg parka, koje zapravo predstavljaju celokupnu današnju uređenu površinu parka, sa stazama i parterom, dok bi kao javni preostao zapadni deo parka koji zapravo predstavlja jednu neuređenu livadu); itd.

Svemu ovome i dalje protivreči svakodnevna realnost parka koja je puna posetilaca, pre svega iz susednih stambenih blokova Banatića i Pariske komune. Takođe, čak i da su hteli da reše ove navodne probleme u parku, onda su se trebali pozabaviti samim tim problemima i njihovim uzrocima, a ne kao rešenje da ponude ukidanje parka. Ova logika nam govori o tome da je zapuštanje parka možda i deo namernog plana, kako bi ga posle bilo lakše privatizovati.

Potom su govorili, pod vladajućom parolom nužnosti okretanja svih resursa grada turizmu, da će izgradnja parka doprineti boljoj turističkoj ponudi grada, pre svega za malu decu koja će dolaziti iz celog regiona da vide replike dinosaurusa. Čak i da je ovo istina, sumanuto je privatizovati jednu od najvrednijih kategorija javnog gradskog prostora (kao što je gradski park), otuđiti ga od svih korisnika grada, zarad specijalizacije ovog prostora za jednu tako malu ciljnu grupu (deca predškolskog i eventualno školskog uzrasta – niži razredi). A ta grupa je upravo ona koja bi ograđivanjem Železničkog parka ostala bez mogućnosti da ga svakodnevno koristi – cela jedna generacija lokalne dece bi ostala bez uspomena na ovaj park. Takođe, nije jasno gde je granica između zabavnog i edukativnog karaktera dino parka, jer ne postoje nikakve garancije privatnog investitora da će figure dinosaurusa biti naučno verodostojne.

Možemo očekivati da će narednih godina biti još mnogo ovakvih slučajeva ad hoc planiranja i upravljanja javnim gradskim prostorima, zarad nikad dokazanog javnog interesa od preorijentacije grada ka turizmu, kako to tvrde vladajuće strukture i ideolozi. Pritom, po njihovom sopstvenom priznanju, ideja da se izgradi privatni dino park je došla sasvim slučajno, tokom brainstorimnga na jednom od internih sastanaka rukovodstva „Gradskog zelenila“. Ova informacija je verovatno i tačna, jer se od strateškog planiranja gradom kao urbanom celinom u poslednjoj deceniji odustalo, a zamenile su ga proizvoljne menadžerske odluke i preduzetnička logika koja gradski prostor vidi pre svega kao resurs koji treba utržiti. Najpoznatiji primer ovakvog gradskog menadžmenta kod nas je svakako slučaj tzv. „Beograda na vodi“, presedana koji je kod nas postavio nove standarde u upravljanju gradom u službi partijskih i privatnih interesa.

Konačni argument rukovodstva JKP „Gradsko zelenilo“ je bio da će se od projekta dino parka u gradski budžet „sliti najmanje 200.000 eura“. Nije jasno na koji način je izvedena ova računica, s obzirom da vrednost ugovora sa privatnom firmom nije ni objavljena, niti je bilo ikakvih drugih procena mogućih prihoda od ulaznica kao ni načina raspodele profita između grada i privatne firme. Čak i da je ova procena tačna, to bi značilo da je grad spreman da proda ceo jedan svoj park za cenu dva stana u centru grada. To je red veličina kada se govori o javnom interesu mnogih gradskih projekata. I to radi javno komunalno preduzeće koje bi trebalo da unapređjuje javni gradski prostor, a ne da ga otuđuje. Takođe, ova cifra je navođena u izjavama iz „Gradskog zelenila“ i kao najmanja vrednost privatne investicije u dino park („od 200 do 400 hiljada evra“), iz čega nije jasno kako je moguće da i grad i privatnik na kraju ostvare zaradu. Iz iskustva sa firmom „Exit“ nam je poznato da u praksi nikakav završni izveštaj na kraju godine ne mora da postoji, što oslobađa političare od bilo kakve odgovornosti kada u svojim marketinškim izjavama paušalno licitiraju proizvoljnim ciframa.

Pa ipak, iz JKP „Gradsko zelenilo“ smo čuli da je situacija u kojoj se ulaz u dino-park ne bi naplaćivao NEMOGUĆA, jer grad MORA da ostvari profit od ovog projekta. Dakle postojeća situacija u gradu gde su svi parkovi javno dostupni i besplatni je za gradsku vlast nemoguća, te valja što pre korigovati realnost kako bi odgovarala njihovom pojmu mogućeg i realnog. Ovime je grad praktično deklarisao da postaje privatno profitno preduzeće, a ne politički organizovana zajednica. Za nas, koji smo još uvek na strani realnosti a ne virtuelne JKP-projekcije, iz celog ovog slučaja sa dino parkom treba da zaključimo sledeće: JKP „Gradsko zelenilo“ je neprijatelj gradskih parkova, te ih od nasrtaja istog treba odbraniti.

A.B.