Outovanje u skupštini stanara …predsedniče, da li je prijavljen jebač od vašeg brata…

Outovanje u skupštini stanara
…predsedniče, da li je prijavljen jebač od vašeg brata…

Segment anonimnog sms-a predstavlja samo deo poruka i mailova upućenih meni i mom bratu kojim „zabrinuti komšija“ podkazuje mog brata obraćajući mi se pri tom kao predsedniku skupštine stanara i u ime cele skupštine preti meni i mom bratu policijom jer „komšiluk“ strahuje od gejeva. Istina je da često ne možemo da biramo gde ćemo i pored koga živeti i kakva potencijalna nezadovoljstva i neprijatnosti možemo imati u komšiluku, ali mi u našoj zgradi živimo već trideset godina i nakon ovog događaja smo se osećali ugroženo i kao da zapravo nemamo „komšiluk“. Šta je uopšte komšiluk? Da li je „komšiluk“ mesto podrške, suživota ili mesto nasilja? Da li se u našim zgradama osećamo sigurnim ili strahujemo od pretnji bile one anonimne ili ne?

Nakon svih ovih pitanja ističem bitan moment koji smo detektovali u okviru lokalnih politika prilikom pristupanju problemima stanovanja i tokom razgovara sa stanarima, a koji se može izraziti na sledeći način: ako ne možemo da sredimo međusobne ljudske odnose, ako ne možemo otvoreno da razgovaramo bez osuđivanja i proizvoljnog uzimanja pravde u ruke, ako u našim nastupima na skupštinama stanara diskriminišemo nekoga iz osećaja nadmoći ili „pripadanja pravoj strani“, onda nećemo srediti ni komunalna pitanja. Svakako je moguće da loše stanje zgrade može da ujedini komšije oko njenog saniranja, ali jednako tako, komšije se mogu ujediniti oko nasilja nad nekim ko je drugačiji. Često je ovo nasilje zapravo skriveno, pasivno, praćeno tračevima, a takvo nasilje kulminira atmosferom straha, paranoje, srdžbe i nepoverenja među komšijama. Nemojmo birati reči i ne okolišajmo, već recimo jasno: naše zgrade, naše skupštine stanara mogu biti mesta fašizma. To se dešava svaki put kada imamo agresivne „komšije“ i „dobre komšije“ koje se ne suprotstavljaju nasilju jer ne žele da se zameraju.

Šta raditi u ovakvoj situaciji? Nas dvojica smo rešili da ne ostanemo sami niti anonimni u našem slučaju, a možda i da sprečimo da tračevi i anonimne pretnje kulminiraju u spontani „opravdani linč“. Nismo znali šta je sve u igri. Da li iza pretnji stoje pojedinci ili čitav, inače dobronameran, komšiluk? Rešili smo da našim postupkom javnog obraćanja na skupštini stanara povodom ovog slučaja damo primer da naše skupštine mogu biti mesta gde ćemo otvoreno razgovarati. Zapravo, mi nismo davali primer, mi smo zaista otvorili ovo mesto u skupštini jer tema nije bila održavanje zgrade, već je skupština sazvana kako bi se isključivo tematizovalo nasilje u našoj zgradi. Smatrao sam da je učinkovitije da oči u oči sa komšijama podelimo ovaj događaj i naše strahove nego da se obratimo policiji. Jer, moje pitanje kao predsednika skupštine stanara je: da li nam zaista treba policija ili drugi vidovi državne represije kako bi smo se osećali sigurni u našim zgradama sa (gledano teritorijalno) našim najbližima, sa komšijama. U potpunosti otvoreni spram ove situacije, mi smo na skupštini podelili sadržinu pretećih poruka i mailova koji su nam stizali, a moj brat je čak govorio o vlastitoj seksualnosti. Seksualnost kao tema u skupštini stanara? Zašto da ne! Bilo nam je stalo da ne damo povod za dalju stigmatizaciju od strane drugih ali i da otvorimo mesto poverenja među komšijama, koje ne mora da traje i nakon sastanka, međutim, princip otvorenosti u tom momentu je za nas bio od velike važnosti jer to je sve što smo mogli i što možemo da uradimo. Ohrabrene, neke komšije su pričale o vlastitim iskustvima pretnji i nasilja sa kojima su se susretali u zgradi, neki su se sablažnjavali nad pretećim porukama koje smo čitali, neko nas je savetovao da se obratimo policiji, nekome je bilo neprijatno ili simpatično kada se povela priča o seksualnosti… Sve u svemu, svi okupljeni su se ogradili od poruka koje su nam stizale i od bilo kakvog uvida u to ko bi mogao da stoji iza pretnji. Da li će ovaj sastanak promeniti stanje stvari u skupštini, ostaje da se vidi.

Dobro, možda je zaista u pitanju samo pojedinac koji je uzeo za pravo da putem nasilja i u ime svih stanara štiti interese zgrade od opasnih gejeva. Na stranu pitanje ko stoji iza ovoga, čini se značajnijim pitanje kako je moguće da se ovako nešto uopšte dogodilo? Na kakvim osnovama se neko osmelio da zloupotrebljava skupštinu stanara zarad uplitanja u pitanja koja su, na kraju krajeva, stvar intime pojedinca? Možda je sastanak uspeo da nas oslobodi osećaja paranoje i nelagode, ali ovo pitanje ostaje i ono otvara problem habitusa naših skupština stanara. Da li su naše komšije zapravo komšije? Komšije koje prete to svakako nisu. A šta su onda, neprijatelji? Kako je moguće kolektivno stanovanje sa neprijateljima? Mi ne moramo odmaći dalje od ovih pitanja ali nepostojanje odgovora svedoči o nepostojanju zajednica stanara (komšiluka) i uvek prisutne mogućnosti da naše bivanje u zgradama bude obeleženo nasiljem. Nedosatak odgovora i razgovora rezultira anonimnim nasiljem zajednice koja ga nesvesno sprovodi verujući u svoj status primerenog građanstva koje ne zauzima pozicije i koja živi anonimni građanski život.

Ako ne otvaramo ova pitanja, ako negiramo značaj društvene dimenzije skupštine stanara onda dolazimo u opasnost da naše zgrade postanu nepodnošljiva mesta za život. Danas napadamo gejeve a sutra ćemo napadati nekoga drugog. Jer zaista, kako je moguće da u vremenu recesije obezbedimo održivo stanovanje ako ne uzmemo u obzir društvenu održivost? Nemaština koja uveliko pogađa stanare dovešće nas do velikih iskušenja u razumevanju naših komšija koje ćemo usled besparice potencijalno zvati beskućnicima, divljacima, nastranima, necivilizovanima jer neće imati sredtsva da obezbede osnovno pravo koje imaju, pravo stanovanja.

Komšije, ovakvi scenariji čekaju sve nas ukoliko se ne pozabavimo ozbiljnije pitanjem društvene održivosti u našim skupštinama stanara. Nemojmo olako zamenjivati teze i pogrešno upirati prste jedni u druge kada svi zapravo delimo zajednički front borbe za sigurno stanovanje u materijalnom i socijalnom smislu, a koji je usmeren prema opresivnim uslovima stanovanja koje nam nameće država. Različitost koja nas odlikuje na polju naših želja, mišljenja, seksualnosti, načina života uopšte, ne sme biti jabuka razdora zajedničkog života ukoliko one ne ugrožavaju druge. U tom smislu, sloboda uživanja privatnosti u stanovanju se može videti i kao preduslov za komunalnu održivost kolektivnog stanovanja. Možda će neko pitati kakve veze ima socijalna dimenzija sa materijalnom? Ima svakakve veze jer ne postoji nijedan segment u održavanju zgrada koji nije društveno uslovljen. Baš kao što je komšijina homofobija društveni konstrukt tako su i naše zgrade društveni konstrukti u kojima smo bačeni i kroz koje nam se nameće kolektivno stanovanje. Način na koji promišljamo kolektivno stanovanje će odrediti i materijalno stanje naših zgrada jer zgrade su nam zahvaljući još jednom društvenom konstruktu, zakonu, date na (ne)milost naše materijalne (ne)sposobnosti da ih održavamo. Ovi konstrukti kao konstrukti su promenljivi, ali jedino ujedinjeni, i pored svih različitosti, možemo raditi na njihovom menjanju na pravi način.