Nakon dva broja biltena „Stanar“ i u očekivanju novih brojeva, osvrnućemo se na dosadašnji rad, uređivalačku politiku i koncept ovog glasila.
Prvo, mora se naglasiti da je poziv na mesto uredništva došao od strane kuda.org i GKP i u suštini je predstavljao poziv da se kao predsednici skupština stanara priključimo projektu „Lokalne politike i urbana samouprava“. Ako uzmemo u obzir da do tada nismo imali iskustva u uređivanju publikacija, jasno je da se ovaj poziv morao shvatiti kao poziv na zajedničko učešće, učenje i emancipaciju. Mesto uredništva je tu i ono podrazumeva odgovornost za objavljen sadržaj, ali način na koji se ova odgovornost shvata i sprovodi može da varira. U našem slučaju, reč je o zajedničkom radu, o mnogobrojnim susretima na kojima smo propitivali vlastite pozicije predsednika skupštine stanara, razmenjivali iskustva u vođenju zgrada i nastojali da sagledamo kako ih artikulisati u zajednički front koji će prepoznati i drugi stanari i priključiti se njegovom stvaranju, dok je bilten “Stanar” samo jedna inicijativa u okviru tog fronta.
Nije od malog značaja napomenuti i da se nismo organizovali po principu hijerahije i kompeticije, već da smo se prepoznali kao jednaki, kao stanari koji dele iste probleme u području stanovanja, u istom gradu i u istoj državi. I tu leži razlog za izabrano ime biltena „Stanar“. Bilo nam je stalo da nazivom „Stanar” istaknemo subjektivitet u području stanovanja nezavisno od toga da li smo vlasnici stanova, podstanari, predsednici skupština stanara. Zašto je ovo važno? Važno je iz više razloga, a najpre zato što se u javnom diskursu o stanovanju najpre ističu stanovi i zgrade kao materijalni i vlasnički entiteti. I to je mesto koje smo problematizovali, shvatajući da se isticanjem preduzetničkog subjekta vlasnika stanova, stanovanje smešta isključivo u domen tržišta i kapitala. A takva realnost je previše uprošćena. Svi koji imaju krov nad glavom su takođe stanari, subjekti kolektivnog stanovanja, iako mnogi od nas nikada neće imati vlasništvo nad stanom u kom živi i o kom se stara. S druge strane, i kada smo vlasnici stanova, nije samo na nama da brinemo o vlastitim nekretninama, jer pre nego što smo vlasnici, mi smo i društveni subjekti koji čine zajednicu i kroz koju zadovoljavamo vlasite potrebe, ne samo iz domena stanovanja.
Ako ovo imamo u vidu, onda nam se stanovanje otvara kao potencijalno polje za širu problematizaciju i politizaciju. U tom smislu, nastojali smo da na osnovu vlastitih iskustava dođemo do šireg konteksta problema sa kojima se suočavamo. I tako su se ređala pitanja i teme: Da li je i kako je moguća rekonstrukcija zgrada? Ko je zadužen za njihovu rekonstrukciju? Zašto mnoge zgrade nemaju organizovanu skupštinu stanara? Kako rešiti problem ravnih krovova i antena mobilne telefonije? Kakvu bi ulogu trebalo da imaju mesne zajednice u lokalnoj samoupravi a kakvu zaista imaju? Koji su načini organizovanog rešavanja problema iz oblasti stanovanja? Da li i kako mediji mogu pomoći … Ukratko, promišljali smo šta ova pitanja znače za nas i zato bi bilten „Stanar” trebalo shvatiti kao prostor u kom smo kao slobodni i misleći subjekti kroz vlastite tekstove pokušali da damo nove poglede i perspektive.
Na ovom putu naišli smo na ključnu ravan problema a koja se tiče odnosa između (ne)inicijative i (ne)solidarnosti građana i (ne)spremnosti vlasti da zajednički rešavaju probleme. Smatramo da su za ovakvu situaciju podjednako odgovorni i građani i institucije. Sa jedne strane, građani sa svojim problemima nastupaju atomizirano pred organima vlasti i ne udružuju se, a sa druge strane, institucije odgovaraju da nemaju nadležnost ili da su isključivo građani/stanari odgovorni za probleme u svojim zgradama. Ovako stanje dovodi do opšte nesigurnosti građana u pogledu održavanja zgrada i, na kraju, do njihovog zapostavljanja. Da bi razmrsili ove odnose, postavili smo stara pitanja kroz kritičku lupu: Zašto bi se odgovornost za održavanje zgrada svaljivala isključivo na građane koji nisu vlastitim kapitalom gradili zgrade već je gradnja zgrada u vreme socijalizma bila u domenu državne politike i brige za koje su građani plaćali porez? Zašto skupštine stanara jednog ulaza zgrade odlučuju na štetu stanara drugog ulaza i bez konsenzusa? Zašto političke partije imaju eksluzivno pravo na korišćenje mesnih zajednica i njihovim upravljanjem? Zašto građani nisu dovoljno upoznati sa radom mesnih zajednica ili mogućim oblicima organizovanja? Da li se i na kojim principima se može organizovati udruženje/klub predsednika skupština stanara u Novom Sadu? Ovakvo preispitivanje stvari zahteva naporan rad na polju međusobnog usaglašavanja stavova i vizura, ali smatramo da je takav rad jedino i moguć, jer mi stanari nemamo institucionalni kompas koji će nas voditi kroz probleme sa kojim se susrećemo, ali imamo slična isksutva koja nam mogu pomoći u zajedničkoj artikulaciji, a onda i u našoj nameri da napravimo značajniji pritisak na institucije da ne zatvaraju oči pred problemima stanovanja. Iz ovih razloga bilten „Stanar“ vidimo kao značajan i preko potreban autonomni prostor u kom se na osnovu vlastitih potreba i iz naših vizura bavimo pitanjem stanovanja, osećajući se pri tom sigurni i slobodni da iskažemo svoje mišljenje. Bilten „Stanar” je istovremeno prostor međusobnog potvrđivanja i učenja i konkretan primer samoorganizovanja po pitanju rešavanja problema u domenu stanovanja. Osim biltena „Stanar“, trenutno u Novom Sadu ne postoji glasilo u kom se na direktniji način možemo upoznati sa problemima naših komšija, u kom progovaraju sami građani, u kom nema ponuda i reklama privatnih ili javnih firmi, izjava gradskih zvaničnika niti partijsko nalogodovačkih tekstova.
Zadatak biltena „Stanar“ nije da pruža servisne informacije ni da isključivo daje tehnička uputstva za uspešno vođenje zgrada, niti da prenosi „senzacionalne vesti” iz komšiluka, već da animira građane na participaciju i akciju. Teme i problemi kojima se bavimo predstavljaju povod da artikulišemo širu, društvenu i političku prirodu problema, da izgradimo zajedničke principe, odredimo koje odgovornosti imamo, kao i potencijalna polja zajedničkog delovanja. Shvatajući ovo kao dugotrajan proces, nastavljamo istim putem i nastojaćemo da kroz rad na novom broju biltena pokrenemo probleme koje nismo u prethodna dva broja, a kojih ima mnogo.
Poslednji komentari