Orlovića Pavla ili Petra Pana?

Na jednom od mesnih foruma, predviđenih za susrete i razmenu iskustva, što uvek znači i problema, dogovoreno je da otvorimo još jedno pitanje koje se tiče lokalne zajednice. Ovaj put to nije samo urbanistički i arhitektonski problem, već i saobraćajni. Do problema u komunikaciji u vezi sa ovim problemom još nismo došli, pa se nadamo i da nećemo. O čemu se radi?

Započnimo vizijom Petra Pana:
Визија вртића „Петар Пан“ гласи: „У наредних пет година желимо да будемо вртић добро опремљен савременим средствима, са бољом комуникацијом, отворенији према родитељима и локалној заједници, продуктивнији у раду и међусобно сарадљивији.“

Stanari ulice Orlovića Pavla su takođe otvoreni za saradnju. Otvoreni i produktivni: oni nude rešenje za svoj problem i pozivaju lokalnu zajenicu da ih podrži i pomogne u njegovoj realizaciji. Njihov problem je parking. Gde parkirati automobile, i kako doći do parkinga koji nikada nije sagrađen, iako je morao biti predviđen planovima koji regulišu izgradnju objekata za kolektivno stanovanje?

Krajem šezdestih, kada je zgrada sagrađena, možda se potreba za parkingom i nije mogla uočiti ili bar tretirati kao problem, ali danas stvari stoje drugačije. Stanari ove zgrade parkiraju automobile na kolovozu ili na trotoraru koji je do vrtića i školskog igrališta, i to čine nepropisno i uz prećutnu saglasnost svih odgovornih za poštovanje saobraćajnih pravila. Ali budući prećutna, ova saglasnost nije uvek i poštovana. Naime, parkiranje na trotoraru uz ogradu predškolske ustanove je ponekad kažnjivo, a mislimo da postaje izvesno ukoliko je u pitanju automobil građana koji ovaj problem pokušavaju da otvore i predlože rešenja. Kažnjeni stanari ne žele da tumače ponašanje Parking servisa, niti da ga dovode u vezu sa svojim javnim angažmanom u vezi sa ovim slučajem. Parkiranje na trotoraru je nepropisno, sa time se otvoreno slažu – ali da li je propise moguće menjati ili je potrebno i dalje težiti prećutnim odobrenjima njihovog kršenja?

Kada je najteže? U jutarnjim časovima, kada mnogi dovoze svoju decu u obdanište i pokušavaju da ih automobilima isprate do ulaza u ovu ustanovu, nastaje zagušenje u saobraćaju pošto stanari ne samo ove ulice, već i susednih ulica koje se njom izvlače prema centru grada (Teodora Kračuna i Veselina Masleše) nailaze na brižne roditelje-vozače koji takođe užurbano nastoje da ispune sve svoje društvene uloge, pa među njima i roditeljsku. Rečju, imamo krkljanac u vreme kada se deca dovoze, a onda i odvoze kućama posle boravka u ovoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi koja je “otvorena prema roditeljima i lokalnoj zajednici”.

Odlučli smo na forumu da ovaj problem podelimo i sa komšijama koje ne stanuju u ovom delu Detelinare, i da pokušamo da organizujemo tribinu na kojoj bismo se sreli sa svim zainteresovanima kako bismo rešili problem. Jesmo li za to sposobni, ostaje da proverimo. Ono što je najzanimljivije, borba stanara iz ulice Orlovića Pavla dobila je saglasnost države, nedovoljno glasnu, ali nipošto prećutnu, da ljudi mogu rešiti stvar i u svoju korist. Sve će to biti privremeno i mimo propisa, ali iz “prepiske” sa institucijama uprave i javnim preduzećima saznajemo da neregularnost nije samo državna stvar, odnosno da prostor u kojem se sa državom i interesima onih koji u njoj, i uz pomoć nje, imaju glavnu reč, nije zatvoren ukoliko njihova ne bude i poslednja.
Organizovaćemo javnu raspravu i pozvati sve zainteresovane, uključujući i predstavnike gradske uprave, vrtića i mesne zajednice, kako bismo zajednički protumačili odgovore nadležnih instanci i preduzeli korake koji će pomoći stanarima ulice Orlovića Pavla da reše problem parkiranja, a koji neće biti na štetu ostalih učesnika u ovom, pre svega, društvenom saobraćaju.