Чије су наше зграде? У овом уврнутом питању крије се можда и суштина невоље огромних пропорција са одржавањем колективних стамбених објеката. Пропадање и застаревање овог фонда у Европи, према актуелним проценама, тиче се преко пет милиона станова пута онолико станара који у њима живе. Они другу кућу, очигледно, немају.

– У Новом Саду у последњих 20 година изграђено је 25 одсто зграда, што значи да су три четвртине већ старе, а кад се зна да је већина новог настала у циклусу брзе, јефтине градње, онда је то пропаст – упозорава архитекта Лазар Кузманов председнике новосадских скупштина станара на састанку у Месној заједници „Раднички“ на Детелинари.

Скуп је недавно организовала Група за концептуалне политике и Центар „Куда.орг“, као програм едукације који би иницирао формирање радних група за бављење, судећи по интересу суграђана, овим акутним проблемом. А Кузманов није позван само као познати новосадски архитекта, да одржи предавање о могућем обнављању и трансформацијама грађевинског фонда. Он је, такође, председник скупштине станара и добро зна са колико препрека се суочавају људи који имају хаварије и они који би да им помогну. То је још једном дошло до изражаја током дискусије на крају, када се већина присутних жалила на дотрајале кровове, инсталације, немарне и нестручне службе за одржавање…

– Само лични пример може натерати комшије да границе свог стана прошире на границе заједничке куће, што свака зграда јесте – поручио је Кузманов у једном тренутку, мотивишући присутне, обећавајући брз завршетак израде бесплатног софтвера који би помагао скупштинама станара да на основу једноставних параметара претраге утврде шта је њиховој згради потребно. Он је похвалио сајт www.detelinara.org, на коме већ могу да се архивирају и активирају многе корисне странице.

То је и био део намере – анимирати људе да се солидаришу, поделе контакте и искуства, да се упознају и удруже, јер сличним трибинама није могуће решити конкретне проблеме, сазнајемо од Зорана Гајића, једног од иницијатора пројекта „Локалне политике и урбана самоуправа“, посвећеног побољшању услова за одржавање инфраструктуре колективног становања. За њега је јасно да је држава једном градила станове, продавала их „за марку“, а сада, са пропалим фондовима и комуналним предузећима, не би да има ишта с тим. С друге стране, осиромашено становништво, без властитих буџета у које се на време улагало, није свесно да представља важан правни, економски и политички сегмент друштва које не треба да се пита само за кога ће да гласа.

За почетак, након живог и на моменте веома емотивног састанка у „Радничком“, осетило се олакшање што се бар неки од комшија у овом граду врло добро разумеју. Када то буде конкретизовано пред саветима месних заједница и скупштинским представницима грађана, онда ће и ово друштво „стихијске архитектуре“ добити свој цивилизованији облик.

И. Бурић

 

Izvor: http://www.dnevnik.rs/drustvo/jedna-kuca-mnogo-briga-ali-se-komsije-razumeju

Štampaj ovu stranicu