U razgovoru sa Petrom Atanackovićem osvrnuli smo se na predavanje koje je održao u mesnoj zajednici i pitali ga za utiske. Postavili smo pitanje primenljivosti projekta u kome učestvuje u Potsdamu na našu situaciju. Zaključili smo da je takav pristup problemu suvišan. Situacija u Potsdamu i Novom Sadu je ista: postoji problem ukoliko ga ljudi artikulišu i odluče da se suoče sa njim. Bez toga imamo samorazumljivo odustajanje kao jedini oblik delovanja koji nije ponižavajući. Ali cinizam odustajanja nije isto što i odbijanje uslova u kojima smo prinuđeni da živimo. Naš razgovor je potom krenuo u pravcu koji vodi problemima organizovanja, učešća i angažmana ljudi u sličnim situacijama. O kakvoj je situaciji reč? Šta ljudi misle o situaciji u kojoj se nalaze? Od kakvog je značaja aktivizam i koliko se u tome treba osloniti na institucije države? Da li je moguće moguće ili se njegovo ostvarenje očekuje iz razvoja okolnosti u kojima se nalazimo? Ova pitanja nisu apstraktna niti nam je do igre rečima. Ljudi se ili odvažuju na akciju, ili očekuju da za njih neko nešto učini. Pošto su skupštine stanara takođe udruženja građana, možemo li reći da su njihovi članovi aktvisti? Zgrade se same neće obnoviti, niti će država bez našeg učešća odgovoriti na bilo kakav zahtev.
Poslednji komentari