Čekajući građane i “naše zborove”

Čekajući građane i “naše zborove”

Skoro je godinu dana prošlo nakon održanog zbora građana u MZ “Jugovićevo”. Važnost ovog događaja je u tome što je ovo bio prvi zbor građana na staroj Detelinari nakon dugog niza godina, i u tome što je iniciran od strane građana, a ne mesnog odbora stranke. Ovde se podsećamo tog događaja i naših prvih utisaka.

Višegodišnja borba koju su započeli stanovnici iz ulice Orlovića Pavla kako bi se izborili za svoj parking prostor, dobila je svoj epilog tek nakon što su stanari prošli čitav krug prepiske sa raznim gradskim instancama (Mesna zajednica, gradska Uprava za saobraćaj, ZIG), da bi na kraju više instance vlasti vratile zahtev na nivo Mesne zajednice – da o tome samostalno odluči lokalna zajednica.

U Zahtevu stanara je prepoznat čitav niz problema koji su se nadovezali tokom duge istorije izgradnje Detelinare, što uključuje i kasnije izgrađeno obdanište “Petar Pan”, a kasnije proširenje i nadogradnja obdaništa, pa je parking oko okolnih zgrada sveden na sve manji prostor sa sve više automobila. Odgovor zvaničnih institucija grada se pozivao na nikad realizovan urbanistički plan (još od 1968. godine), pa su se stanari zatekli u problemu, jer je od prošle godine pokrenuta redovna pauk služba i stroge kazne, što je dodatno otežalo situaciju i osiromašeni stanari više nemaju prostor za parking.

Pre održanog Zbora građana, o ovom problemu se razgovaralo i sa zaposlenima u obdaništu preko puta kako bi se pronašlo zajedničko rešenje. Stav ljudi iz predškolske ustanove je bio da se obavezno pomogne stanarima, i da se pronađe privremeno rešenje za parkiranje, kako za stanare, tako i za zaposlene u obdaništu, i za roditelje koji dovoze i odvoze svoju decu, tačnije, za sve korisnike u ulici Orlovića Pavla, i da se deo ulice jasno obeleži saobraćajnom signalizacijom kako se više ne bi uklanjali automobili i kažnjavali stanari-vlasnici automobila.

Sazivanje Zbora građana je veliki uspeh inicijative stanara jer, iako legitiman oblik političkog delovanja lokalne zajednice, već duže vreme zborovi se nisu održavali, sem kada to nije organizovano od strane političke partije.

Tako su se 28. januara 2015. odazvale komšije i stanari da podrže inicijativu u vezi sa parkiranjem u ulici Orlovića Pavla, sa jasnom porukom da privremenim rešenjima mogu da se premoste formalni oblici komunikacije na relaciji Gradske uprave i stanovnika. Ovakav rezultat Zbora je odraz solidarnosti za rešavanje problema zajednice, ali istovremeno, jasna poruka stimulacije da gradska vlast bude ažurnija u sprovođenju generalnih urbanističkih planova koji se tiču komunalnog uređenja.

Ovaj skup i rezultati koji su jednoglasno izglasani ukazuju na važan potencijal zajednice, da svojim samoangažovanjem može usmeriti i predlagati rešenja, odnosno da lokalna zajednica ubuduće treba da ima ključnu ulogu u donošenju odluka. Ovaj događaj je značajan i zbog toga što je stav i potrebe stanovnika u potpunosti podržao Savet mesne zajednice, i na taj način iskoračio iz utvrđenog stereotipa partokratskog režima podaničkog posredovanja stranačkih interesa, već je puna podrška data stanovnicima i potrebama lokalne zajednice.

Ali, gde su naše komšije sada i šta se dešava sa mesnom zajednicom? Kako stoje stvari sa potencijalnošću samoangažovanja građana i otvorenih mesnih zajednica?

*

Prva kontradiktornost – Građani i zborovi

Sećamo se da su pripreme za zbor građana uključivale radne sastanke Inicijative za udruživanje predsednika skupština stanara i najagilnijih stanara iz Orlovića Pavla, koji su se i obratili inicijativi za pomoć oko ogranizovanja zbora. Čitav krug dopisa sa gradskim instancama i vraćanje na Mesnu zajednicu kao mesto odlučivanja je, pre svega, bilo frustrirajuće po stanare, jer, kako nam je i poznato, da bi se raspisao Zbor građana neophodno je prikupiti 30 potpisa, a nakon raspisa je neophodno obezbediti kvorum od 50 žitelja mesne zajednice kako bi se zbor, i odluke donesene na njemu, smatrale važećim. Dakle, nakon mukotrpnog i dugog dopisivanja sa institucijama, postavilo se pitanje da li će građani biti spremni da izađu i na zbor, i da li će komšije – inicijatori zbora – imati dovoljno volje (i sreće) da animiraju komšije da se odazovu u što većem broju. Poznato nam je da političke partije za ove potrebe raspolažu materijalnim i drugim sredstvima, dok ovakvi poduhvati “običnih građana” zavise od njihovih snaga i ubeđenja da je ono što rade vredno borbe. Snaga subjektivacije i odluke je ta koja je neophodna da bi se stvari pokrenule, sa rizikom da se ne postigne željeno. U ovoj neizvesnosti i sumnji u izvesnost poduzetih akcija možemo tražiti uzroke zbog kojih su inicijatori zbora, i pored uspešno prikupljenih potpisa, i dalje pokušavali da svoj problem reše kod mesnog odbora političke partije, ili zbog čega su učestvovanje Inicijative u organizovanju zbora tumačili kao servisiranje, i bez jasnog uvida da smo u tome zapravo zajedno. Jer, ako ne insistiramo na jasnim principima građanske participacije i odlučivanja, onda su male šanse da se bilo šta promeni, čak i kada formalni pokazatelji pokazuju uspešan rezultat. Tako je i ovaj događaj formalno uspešno sprovedenog zbora, na nas, kao Inicijativu, ostavio utisak da naše komšije u Zboru nisu videle širi politički potencijal animiranja građana za dalje poduhvate na lokalu, već isključivo kao jedno od mnogih mogućih sredstava u postizanju cilja. Ovo se može objasniti nepostojanjem poverenja u građansko samoorganizovanje kao katalizatora mogućih promena, a koje je podstaknuto dominacijom države u svim društvenim poljima. Dakle, tragom prve kontradiktornosti u odnosu građani-zborovi vidimo da čak ni građanski organizovani zbor ne mora nužno biti i “naš”, pošto ga građani mogu tretirati kao puki instrument bez supstancijalizacije njegovog organizacionog potencijala, kao zakonom zagarantovanog oblika gradskog odlučivanja na lokalu.

I ponovo se pitamo: gde su komšije, skoro godinu dana nakon zbora? Zašto se nisu priključili Inicijativi?

Druga kontradiktornost – mesna zajednica i građani

Takođe se sećamo da Zboru nisu prisustvovali svi članova saveta mesne zajednice (samo tri), a čijim prisustvom bi se, ako ništa drugo, omogućili veći izgledi da se obezbedi kvorum. Ova situacija se može sagledati na sledeći način.

Osnovna namena mesne zajednice je da kroz nju savet – koju čine stanovnici mesne zajednice – zajedno sa drugim žiteljima rešava probleme na svojoj teritoriji, dakle probleme svih. Sa druge strane, budući da su članovi saveta i članovi stranaka, dobronamernost nekoga od članova i njihovo zalaganje se može tumačiti dvojako: 1) kao rad za stranku, ili indirektno promovisanje stranke kroz rešavanje problema na lokalu; 2) kao uzurpacija stranačkih struktura u okviru čega bi se zalaganje nekoga iz saveta moglo protumačiti kao isticanje i težnja za napredovanjem, i privatizovanje već privilegovane pozicije da se istovremeno bude i član stranke i član saveta, i uzurpaciju drugih članova saveta koji, ako su iz iste stranke, mogu imati problema jer su kolektivno odgovorni.

I kada se ovome doda cenzura od strane partijske centrale i samocenzure članova saveta koji moraju da balansiraju između dobre volje, želje da reše probleme i onoga sto je za stranku dobro, dobijamo situaciju koja je nemoguća. U takvoj situaciji, ljudi, kao članovi saveta i stranke, su izloženi šizofrenoj situaciju u kojoj bi najradije voleli da se ništa ne desi zbog čega i mole svoje komšije da šalju dopise gradskim upravama i preduzećima, pri čemu brišu mogućnost organizovanja građana na višem nivou, kao što je to zbor građana.

I kada se vratimo na magičan krug prebacivanja nadležnosti i inicijativa između građana, Mesne zajednice, Gradske uprave za saobraćaj i JP “Zavod za izgradnju grada Novog Sada”, ostaje upitno gde su zapravo mesta politike, mesta odlučivanja. Na kojim pozicijama su ona moguća?

Mi mislimo da ove pozicije treba stvoriti i pokrenuti insistiranjem na „Našim mesnim zajednicama, savetima i zborovima“, jer bi se tako ukinuli duhovi cenzure i potčinjenosti partijskom udruživanju, a podstaklo bi se organizovanje iz potrebe da se zajednički problemi rešavaju kako je jedino i moguće – zajednički. A ovo bi bilo moguće ako bi žitelji neke mesne zajednice insistirali na redovnom sastajanju sa savetom, gde bi se diskutovalo o problemima, i tako relaksirali partijski duhovi, brisao raskol između članova partija/saveta, članova drugih partija koji nisu u sazivu saveta, a žitelji su mesne zajednice, kao i drugih partijskih nezainteresovanih građana. A da bi se ovo dogodilo, neophodno je da građani i donesu takvu odluku na zboru, dakle da se ponovo okupe i nastave tamo gde se sa ovim prvim zborom stalo – u dalje građansko prisvajanje mesne zajednice. Dakle, insistiranje na radu mesne zajednice od strane građana bi nametnulo i samim partijama da uzmu za ozbiljno ulogu mesne zajednice koja bi mogla biti regulativ njihovom radu, i da na to računaju.