Problem baznih stanica i antena mobilne telefonije i ranije smo više puta otvarali, kroz mesne forume, tribine i tekstove. Povod za ovaj tekst je ista tema koju smo poslednji put javno postavili na tribini koju smo organizovali 1. oktobra u Mesnoj zajednici Južni Telep. Važno je istaći da su osmišljavanju i organizaciji ove tribine osim organizacija/pokretača projekta „Lokalne politike u urbana samouprava” i saradnika na projektu, doprineli i sugrađani/komšije iz ulica Jožefa Atile i Svetislava Kasapinovića koji su zapravo inicijatori ove tribine, jer su hteli javno da govore o svojim problemima. Za nas je ovo od izuzetne važnosti jer smatramo da je preduslov za rešavanje problema aktivno učešće građana koji ne čekaju isključivo na institucije da se pozabave njihovim problemima. Naše susretanje i samoorganizovanje omogućava da probleme zaista i otvorimo kao probleme, da sagledamo njihove nivoe i moguća rešenja.
Baš kao što smo u više navrata o tome pisali i govorili, naš pristup temama lokalnih politika, a time i temi antena mobilne telefonije, počiva na uvidu da mi kao građani imamo naša lokalna iskustva i da ona moraju biti važna i bitna za organe lokalne samouprave, da ih uzmu u obzir, i dovoljna da, eventualno, nešto zajedno uradimo. Što se problema antena tiče, naše iskustvo i uvidi govore da se nalazimo u zamci neusaglašenih procedura oko njihovog postavljanja i dobijanja dozvola, kao i nedovoljnog poznavanja njihovog uticaja na naše zdravlje. Zamka neusaglašenih procedura se može iščitati iz izlaganja iskustava komšija iz Jožefa Atile i Svetislava Kasapinovića, a ona su brojna: mobilni operateri sklapaju lažne ugovore sa skupštinama stanara falsifikujući potpise stanara; često nemaju izrađene studije o uticaju na životnu sredinu; nemaju upotrebne ili građevinske dozvole; prilikom postavljanja antena ne obaziru se na zakon o svojinsko pravnim odnosima po kom su krovovi zgrada kolektivno vlasništvo pa ugovore potpisuju samo sa stanarima jednog ulaza; mobilni operateri ne poštuju propis o dozvoljenoj udaljenosti antena od mesta življenja prilikom njihovog postavljanja; čak i kada sud donese rešenje o nepostojanju potrebne dokumentacije i ukidanju rada antene, lokalne i pokrajinske uprave ne reaguju, odnosno, ne uklanjaju ih; mesne zajednice su nemoćne da utiču na gradsku upravu; postoji sumnja da su licencirani instituti za merenje i kontrolu zračenja u dosluhu sa kompanijama i omogućavaju im da manipulišu sa nivoom zračenja koja su često veća od dozvoljnenog nivoa i da sami instituti manipulišu sa brojkama i rezultatima merenja; nisu jasne ingerencije gradskih i pokrajinskih uprava za zaštitu životne sredine koje građane prepuštaju ping-pong igri između lokala i pokrajine; ombudsman savetuje građane da formiraju nezavisnu komisiju za istraživanje ovog slučaja; nema istraživanja o kumulativnim dejstvima zračenja antena na ljudsko zdravlje; primetan je veći broj ljudi koji boluju od kancera a koji žive u blizini antena.
Sve ovo ukazuje na to da se nešto iza brda valja i da imamo veliki problem – nepostojanje propisa o postavljanju antena mobilnih telefonija u Novom Sadu a koji bi predstavljao odgovor na potrebe građana da se ova oblast uredi. Osim stanara Jožefa Atile i Svetislava Kasapinovića na tribinu su govorili i stanari iz drugih ulica Telepa, Novog naselja i Limana. Mnogi od njih su prošli kroz sve moguće procedure i instance u rešavanju ovih problema ali su naišli na zid, na osujećenje od strane same države koja i kada bi trebalo da reaguje na rešenje o ukidanju rada antena, to ne uradi, već produžava rokove njihovog rada u nedogled. Ovo osujećenje leži u zatvorenom sistemu između privrednih kompanija (operatera) i države (pokrajinskih, opštinskih i lokalnih samouprava, kao i raznih instituta za zaštitu) a koji se ne pita za dobro građana, već se rukovodi isključivo finansijskim interesima i poslovnim aranžmanima. Jedna od glavnih metoda ovog sistema u borbi protiv građana (da, država ratuje sa građanima koje traže pravdu) jeste deregulacija ovog polja, neusklađenost zakona, selektivno pozivanje na procedure, prozivanje građana na temelju nekompetentnosti da se bavi ovim problemom i neodazivanje predstavnika na građanski organizovane javne rasprave (na poziv za učešće u tribini nisu se odazvali predstavnici Gradske uprave za zaštitu životne sredine, Gradske inspekcije za zaštitu životne sredine, Instituta za zaštitu na radu, Saveta mesne zajednice, kao ni predstavnici medija). Kao rezultat, građani koji sami prolaze kroz borbe sa institucijama lišeni su optimizma i energije da nastave borbu. Zato je važno pitanje na koji način prići problemu.
Ako smo svesni zatvorenosti sistema finansijskog interesa države i privrede, onda bi trebalo da nam bude jasno da više ne smemo da nasedamo na zamke procedura i institucionalnog reševanja ovog problema, jer one naprosto nisu polja zadovoljenja pravde. Zato ne treba sami da pravimo komisije, da istražujemo medicinu, fiziku i biologiju, jer život je isuviše kratak i nemamo vremena da ćutanje struke nadomestimo našim doškolovanjem kako bi dokazali da smo u pravu. Jeste, nekompetentni smo, nedostaju nam neka specifična znanja, ali to ne znači da smo nemisleći subjekti čije su sumnje i strahovi nerelevantni. Naprotiv, naša se iskustva, ma koliko ona bila nestručna, poklapaju, i, u najmanju ruku, rezonuju kroz sumnju u ispravnost rada antena. Mnogi od nas su i uplašeni, pa se često odlučujemo da se iselimo iz svojih kuća. Ako je već došlo dotle da se selimo, zašto niko iz gradskih instanci nije dovoljno principijelan da istupi javno i kaže da ne treba da se selimo, da antene nisu štetne? Zašto zdrastvene institucije i medicinski stručnjaci ćute, umesto da nas oslobode naših sumnji i strahova? To se ne dešava jer nismo dovoljno vidljivi u postavljanju ovih zahteva. Da bi to postigli, potrebno je da kroz međusobno udruživanje napravimo front koji će vršiti pritisak na gradske vlasti i tražiti ili da se donese propis o baznim stanicama i antenama na gradskom nivou ili da neko od čelnika imenom stane iza tvrdnje da antene nisu štetne, što ćemo mi rado ovekovečiti u našim sredstvima saopštavanja. To je najmanje što možemo da uradimo, jer smo svesni da eventualna moralna odgovornost za sobom ne povlači i krivičnu.
Paradoksalno ili ne, na udruživanje nas pozivaju i sami državni službenici. Jedini predstavnik nadležnih institucija koji se odazvao na poziv za učešće na tribini je Dušan Pajkić, pomoćnik pokrajinskog sekretara za zaštitu životne sredine, nadležan za inspekcijski nadzor. Pomoćnik sekretara je iskazao skepsu prema individualnim nastupanjima pred institucijama u slučaju kada su antene već postavljene, i upozorio da se na odluke u vrhu može uticati samo u vreme izbora, kada je političkim strankama najviše stalo do kredibiliteta, i da se zato moramo organizovati. Možemo nalaziti uviđajnim kada nas državni službenici upozoravaju da moramo da se organizujemo, jer država neće ništa sama da uradi, ali moramo biti i principijelni i pitati kada će državni službenici nastupiti na svojim radnim mestima kao građani i preuzeti odgovornost kao građani. Zašto država nepogrešivo funkcioniše kada sankcioniše građane, a zašto ćuti kada i sama donosi rešenja o ukidanju rada antena? Zapravo, to je dokaz da država i te kako dobro funkcioniše, jer nema ničeg moćnijeg i efikasnijeg kada istovetnim procedurama, a kroz dvostruke aršine, država kažnjavaja građane a sebe štiti i pravi unosne aranžmane.
Da bi se odbranili od ovog proceduralnog nasilja neophodno je da raščistimo stvari na vlastitom terenu, a to su ponovo (i ne slučajno) skupštine stanara. Kao mesta uprave na najnižem nivou, skupštine stanara moraju biti mesta odluke i principijelnosti. To znači da prilikom potencijalnog sklapanja ugovora sa moblinim operaterima moramo da budemo transparentni i da moramo da uključimo sve stanare u raspravu oko toga da li žele antene na svojim krovovima i da na najmanju moguću meru svedemo zloupotrebe u okviru naših skupština. Jer, jedno je sigurno, antene se ne mogu postaviti ako stanari ne daju saglasnost. Zato su nam potrebne jake skupštine stanara koje će jasno artikulisati vlastite interese i nedvosmisleno stati u njihovu zaštitu. Uviđajući važnost ovog mesta, nastavićemo da radimo na povezivanju skupština stanara. Ako zajedno budemo dobro stajali, šanse da rešimo i problem antena mobilne telefonije su izglednije. Zato pozivamo građane da se ne odaju pesimizmu, tom štimungu države, već da optimizam i snagu gradimo zajedno kroz naše akcije u našim skupštinama i u udruženim akcijama.
Poslednji komentari