IMG_7006

O razgovorima sa francuskim antropologom i aktivistom Silvenom Lazarisom u Novom Sadu

Tokom oktobra 2014. godine, tokom dvodnevne radionice i predavanja organizovanih u okviru projekta „Lokalne politike i urbana samouprava“, bili smo u prilici da razgovaramo sa gostom, francuskim antropologom i aktivistom, Silvenom Lazarisom (Sylvain Lazarus), sada i našim saradnikom. Sa njegovim istraživačko-teorijskim radom imali smo prilike da se upoznamo prevodeći i objavivši njegovu knjigu Antropologija imena, 2013. godine. Na radionicama smo imali priliku detaljnije da razgovaramo o tezama knjige, o njegovom dugogodišnjem političkom i aktivističkom radu i saradnji sa radnicima u Francuskoj, Kini, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, itd., kao i sa stranim radnicima (bez papira, isprava) u Francuskoj, zajedno sa „Političkom organizacijom“ koju je osnovao sa kolegama tokom 1980-ih godina, a onda i o njegovim trenutnim istraživanjima predgrađa. Takođe smo razgovarali o daljem razvoju našeg projekta, a potom i sa članovima organizacija iz neposrednog aktivističkog ambijenta, „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ iz Beograda i sa grupom aktivista i studenata filozofije iz Beograda i Rakovice.

Tema naših razgovora, pre svega, bila je politika i rad sa ljudima. Dakle, nešto što nas se naročito tiče. Jedno od ključnih pokrenutih pitanja bilo je: na koji način je moguće zauzeti politički stav van dispozitiva i prostora političkih partija i van dispozitiva nauke. Da li je pitanje države i vlasti središnje za samu politiku? Da li misliti, govoriti o politici i baviti se politikom znači pronaći drugačiji način od načina moći? To su pitanja koja imaju svoju praktični stranu i moguće ih je proveriti baveći se njima. Pozivajući se na teze iz knjige, Lazaris je naglasio da politika nije objekt, ni predmet naučnog i filozofskog izučavanja, niti je kada se bavimo njome u pitanju stvaranje druge i drugačije države koja će u jednom trenutku nestati. Usledilo je naredno pitanje: odakle je moguće preduzeti bavljenje politikom, ne kao objektom nauke i van prostora države? Pitanje, odakle ćemo početi da bismo učinili nešto drugo, konstatovano je kao zaista teško pitanje.

IMG_7001

Prema rečima Lazarisa, ako kažemo da ljudi ne misle, onda se ne može ništa učiniti: postoji samo neoliberalizam, tržišna privreda, korumpirana država. Međutim, ako kažemo da „ljudi misle“, onda smo doneli jednu problemsku odluku, ta odluka označava ono odakle se počinje, a potom sledi utvrđivanje da li je ta odluka dobra u smislu da li otvara neki novi prostor delovanja. U društvenim naukama, u sociologiji, antropologiji, iskaz „ljudi misle“ ne funkcioniše na odgovarajući način, tako da iz njih nije moguće utvrditi šta je moguće a šta ne iz ugla samih ljudi, smatra naš sagovornik. Štaviše, Lazaris smatra „da nauku treba prežaliti“, jer pitanjem nauke i nauke o politici u velikoj meri dominira diskurs znanja. Društvene nauke naročito potenciraju reč socijetet, društvo, kao totalitet i kompleksnost što treba da nas uputi na pitanje šta je moguće a šta nije kada je politika u pitanju. U takvom kompleksnom znanju, društvo i država su mentalno nerazdvojivi, a pitanje koje se postavlja je na koji način je moguće vršiti istraživanje a da ono nije iz ugla i u domenu države. Istraživanje u okviru društvenih nauka je jedna pozicija i njega je moguće preduzeti, ali treba imati na umu da iz toga ne može mnogo da se nauči o moći samih ljudi u savremenoj konjunkturi. Recimo, dispozitivi države pokreću istraživanja i anketiranja za akumulaciju podataka kolosalnih razmera, koja služe poretku države za obezbeđenje sredstava i tehnika za sprečavanje „rizičnih pojava“. S druge strane, baviti se istraživanjima iz ugla ljudi je pozicija koja zahteva potpuno drugačiju vrstu inspiracije koja je van dispozitiva nauke i države. Deo takvog rada svakako jeste i praćenje kretanja državnih dispozitiva, a onda i razvoja naučnog rada, da bismo bili u toku s njima, jer vrlo često možemo ponešto i da saznamo o kompleksnosti situacije, o opisu njenih elemenata, ali oni ne mogu da pruže rešenje neke lokalne situacije, niti gde bi bio izlaz iz te situacije za same ljude (kojih se ona tiče).

Ako se suspenduje prelaz na nauku koja je obično jedina legitimna da potvrdi da je nešto mišljenje, onda smo u domenu svakodnevnog jezika i zajedničkog istraživanja. I ako se nalazimo van specijalizovanog jezika nauke, kada se o nečemu kaže „ja mislim da“, postavlja se pitanje: kada postoji mišljenje, šta mišljenje misli? Misliti mišljenje znači da kada ljudi misle zajedno, oni pokušavaju i da rade zajedno. Recimo, na nekom sastanku, ljudi misle šta treba da misle da bi se donela neka odluka – u tom smislu je mišljenje mislivo i mora da može da se iskaže, na primer: „šta ćeš da kažeš u vezi sa pitanjem stanovanja?“, i da to što je rečeno potom cirkuliše među nama. A ono što obezbeđuje cirkulaciju mora da bude argumentovano drugačije od jezika nauke ili političke partije. Tada se nalazimo u prostoru politike u subjektivnosti i tada je reč o subjektivnom i o intelektualnosti.

IMG_7017

U razgovoru sa Lazarisom je bilo reči i o tome da je ulog takvog rada pitanje: kako više ljudi može da dođe do jedne odluke i to na jeziku koji je zajednički svima, a da je on na distanci od države, i koji je obavezno jednim svojim delom ili ukupno – invencija. Upravo bi to bio rad mišljenja mišljenja ili onog procesa koji glasi: šta je mišljeno u mišljenju. Na ovom mestu se postavlja i jedno od najbitnijih i najtežih pitanja: kako ljudi odlučuju da zakorače u mišljenje. Jedan od osnovnih alata kojim je Lazaris radio s ljudima, sa radnicima, jeste anketa, koja podrazumeva razgovor licem-u-lice sa sagovornicima (koji nisu samo informatori). Da bi se napravila distanca u odnosu na nauku koja bi se zadovoljila približnim i nepreciznim iskazima, u ovakvim anketama iscrpno se radi na osnovu onoga što je bukvalno rečeno, bez sažimanja i izuzimanja, što zahteva veliki stepen strpljenja i istrajnosti. Tako je tokom 1985. i 1986. godine, naš sagovornik učestvovao u velikom istraživačkom projektu o radničkim pitanjima koji je organizovao Nacionalni centar za naučna istraživanja u Francuskoj, i koji je spojio oko dvadeset univerziteta i jednu od najvećih fabrika automobilske industrije, Reno Bijankur (Renault, Billancourt). Projekat je trajao mesecima, podrazumevao je boravak u fabrici i obavljanje razgovora sa radnicima u pogonu. Rad sa radnicima na anketama je podrazumevao prethodne iscrpne pripreme i postavljanje lične hipoteze o nekom mogućem pitanju ili grupi pitanja, koja moraju da cirkulišu među ljudima u toku razgovora. Ako cirkulišu i ako ljudi pristaju da razgovaraju o njima, znači da su pitanja i lična hipoteza dobro postavljeni. Ukoliko se radi o racionalnom radu s ljudima, tokom njega se dešavaju neke stvari koje izmiču rečima, a potrebno ih je uzeti u obzir. Tako se, primera radi, drugog dana radionice sa prijateljima iz saradničkih organizacija postavilo pitanje: Šta mislite da ljudi sakriju ili ne žele da otvore kada dođu da traže samo uslugu, pravnu pomoć? (a pri tome se želi dalekosežnije i više sarađivati s tim ljudima). Upornost i strpljenje rada s ljudima je okvir koji obezbeđuje da se u jednom trenutku zajedno dođe do nekog zanimljivog i merodavnog predloga. Tako je naš sagovornik naveo iskustvo rada na problematici predgrađa u Africi, gde je u jednoj prilici 30-35 ljudi učestvovalo na sastanku, i gde je bilo bitno pažljivo slušati sagovornika čak i kada neko kaže „ja mislim isto kao i on/ona“. Tada se uzima u obzir i ono što se desilo i ono što se nije desilo, ili pak nije izgovoreno u uobičajenom smislu retorike i iskazivanja – tj. uzima se u obzir i ono što izmiče diskursu a važno je. Takav proces rada s ljudima podrazumeva istraživanje na čijem početku ne znamo tačno šta tražimo, jer ne tražimo nešto što smo izgubili i što je deo prošlosti. Kada se pojavi neka novina, onda je upravo to trenutak prekida sa prethodnim stanjem, što predstavlja diskontinuitet koji je važan za mišljenje i za izumevanje novog.

Naš sagovornik je pokušao da razjasni poziciju onoga što izmiče rečima govoreći o kliničkim psihoanalitičarima koji su pisali o tome da u toku lečenja postoji mnogo toga što izmiče rečima, što izmiče diskursu, pojavljuju se simptomi, i to nešto je nešto što se ne može teoretisati. Zapravo, teoretisanje o tome bi bilo vođeno principom da se o tome ne može teoretisati, i to treba prihvatiti ostajući na kliničkom nivou. Iz tog razloga, na primer, Lakanovi seminari jesu seminari namenjeni kliničkim psihoanalitičarima, čiji je cilj bio da klinički psihoanalitičari zajedno učestvuju u razgovorima o kliničkim pitanjima, a da se izbegne upadanje u bilo kakvu okamenjenu logiku nauke. Da li može da se povuče paralela sa našim razgovorima, u kojima su učestvovali ljudi koji se bave ili imaju nameru da se s ljudima bave politikom, bez teoretizacije, u subjektivnosti?

IMG_7010

Ono što je izuzetno važno u takvom radu s ljudima je doći do zajedničke argumentacije i preskripcije, propisa, koji se traže i nalaze zajedno s ljudima. Rad propisa je rad koji ponovo objedinjuje ljude. U slučaju pobune otpuštenih radnika u Renoovoj fabrici u Bijankuru, podeljeni radnici – oni koji su pristali da potpišu nametnuti protokol da sopstvenom voljom i na sopstveni zahtev napuštaju fabriku da bi dobili otpremnine, i oni koji to nisu potpisali – zajedničkim radom su uspeli da dođu do propisa da su radnici ti koji broje radnike i odlučuju da otpremnine dobijaju svi, i oni koji su potpisali i oni koji nisu. Propis je bio jedan princip, jedno moguće koje je izumljeno za tu priliku. Na kraju, otpremnine su svi radnici i dobili. Ili pak u slučaju stranih radnika bez papira, bez isprava, u Francuskoj, zajedničkim radom je tražena argumentacija propisa koji je uključio i moguće države, u smislu da se oslanjao na propise regularizacije koji su u Francuskoj tada bili važni, da je rad bio važan, a da se ipak odvoji od diskursa države koja je za strane radnike smatrala da kao stranci nemaju prava na isprave. Propisi su u tom slučaju glasili da ako je rad važan, onda je radnik važan i strani radnik je važan, tako da svi treba da dobiju isprave. Ovako opisan, taj proces deluje kao krajnje jednostavna stvar, ali zapravo podrazumeva vrlo dug i temeljan politički rad kojim se tek na njegovom kraju zajednički dolazi do propisa koji iznova povezuju ljude.

Pored iscrpnog razgovora s Lazarisom, u jednom delu radionica, kuda.org i GKP su bili sagovornici Lazarisa. Razgovarali smo o projektu „Lokalne politike i urbana samouprava“, o do sada postignutom i o našim budućim planovima u bavljenju problematikom stanovanja u lokalnoj zajednici, organizovanja i problematikom lokalne samouprave. Postavilo se pitanje države i partija i opasnosti od njihovog potencijalnog širenja, ukoliko bi se u onome što radimo stvarao prostor za njihovo širenje. Takođe je postavljeno pitanje da li su stanari spremni da se organizuju u zbor građana – propisani oblik udruživanja građana i učestvovanja u radu lokalne samouprave, prema statutima Opštine i Mesnih zajednica – i da li je taj predlog stavljen na zajedničku diskusiju, što je definisano kao problem i pitanje do kog smo došli zajedno i koji je sada uključen u dalji razvoj projekta.

IMG_7020

Takođe su Lazarisovi sagovornici bili članovi grupe „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ i grupa aktivista i studenata filozofije iz Beograda, koji su preneli svoja iskustva u radu i saradnji sa ljudima, radnicima, veteranima, studentima i iznosili su sopstvena i lična viđenja nacionalizma i privatizacije u Srbiji u poslednjih 25 godina, a zatim i komunizma, gde se postavilo pitanje konkluzivnosti istorijskog iskustva i napora da se potraži mesto odakle se može, u ovim praksama, započeti nešto novo. Jer, kako je rečeno, sadašnjost je ta koja opredeljuje trenutne situacije, a ne prošlost, i u okviru nje je potrebno tražiti ono moguće insistirajući na novim terminima. Traganje za novim terminima ne bi trebalo da se vrši na pretpostavkama stvaranja neke nove države, jer njome nije moguće suprotstaviti se sadašnjoj, korumpiranoj državi. Po rečima Lazarisa, traganje za novim terminima treba da se dešava u prostoru sopstvene, nove organizacije, „na strani ljudi“, što ne znači da se u tom traganju neće postaviti pitanje postojeće države. Ali, subjektivnost ljudi i njihova suprotstavljanje ne treba da bude u funkciji protivljenja državi, već u funkciji izumevanja novog prostora delovanja i principijelnosti. Iz tog ugla, Lazaris smatra da pitanje antagonizma nije simetrično i da se antagonizmom prema državi, recimo, ne može uspostaviti nešto što je realno i što bi zapravo stajalo nasuprot njoj. Na ljude ne treba gledati u svetlu njihove sposobnosti za antagonizam, već u svetlu njihove sposobnosti da se suprotstave antagonizmu.

Štampaj ovu stranicu

jedan komentar na “Stvari ne počinju prostim odbijanjem, već odlukom da se s ljudima radi na nečemu”

Ostavite komentar

  • (will not be published)